Praroditeljski greh se može shvatiti kao izvor jedne sveopšte maje, a za potomstvo, kao karma kojom zapadnjak nasleđuje bolesti predaka kao što Indus trpi posledice svojih prethodnih života, samo, seoba duša je uvek uslovna osuda, dok hrišćanin stavlja svoju sudbinu na kocku jednom zasvagda. Ateist takođe. Evropa je shvatila indijsku seobu duša kao seobu koja bi hrišćanina vodila među izabrane ili među proklete, ali u pitanju bi bio grešnik, koji čak i ne zna da je bio čovek. Uprkos grehu, demonu, uprkos apsurdu, uprkos nesvesnom, Evropljanin smatra da dela u svetu gde promena znači vrednost, a napredak osvajanje, gde je sudbina istorija. Indus se oseća kao predmet nečijeg delanja u svetu sećanja na mrtve. Zapadnjak smatra istinom ono što je za Indusa privid (jer ako je ljudski život, za vekova hrišćanstva, bez sumnje bio iskušenje, bio je sigurno istina, a ne iluzija), i poznavanje svemirskih zakonitosti zapadnjak može da smatra vrhovnom vrednošću, dok je za Indusa najviša vrednost dosezanje božanskog Apsoluta. Ali najdublja suprotnost se zasniva na tome što je za zapadnjaka, hrišćanina ili ateistu, osnovna očiglednost smrt, ma kakav joj smisao davali - dok je osnovna očiglednost Indije beskonačnost života u beskonačnom vremenu: “Ko može da ubije besmrtnost?“
Iz knjige Antimemoari
