Artnit

Italijanski slikar perioda rokokoa Pjetro Longi je poznat po svojim malim scenama iz svakodnevnog života u Veneciji XVIII veka. Popularne zbog svog šarma i naizgled naivnosti, njegove slike imaju rokoko osećaj intimnosti i manifestuju interesovanje za socijalno opažanje karakteristično za prosvetiteljstvo. Sliku Pismo koja predstavlja mali žanrovski prizor naslikao je 1746. godine. Čini se da je ova slika sa još tri u zbirci muzeja umetnosti Metropoliten u Njujorku deo serije slika naslikanih iste godine za porodicu Đambardi u Firenci.

Vorpsvede, blizu Bremena 18. jula 1903 (subota)

Hteo bih da ti kažem, draga Lu, da je Pariz za mene bio iskustvo nalik iskustvu u Vojnoj školi; kao što me je u ono vreme kad sam bio u toj školi hvatala užasnutost, groza s kojom sam se sad iznova suočio u svemu što se, u nekoj neizrecivoj zbrci, naziva život.

Aleksandar Laktionov je jedan od najznačajnijih ruskih slikara socijal-realista. Podučavan u svetlom, oštrom, fotorealističnom stilu kojim su se odlikovali holandski majstori, on je stvarao neprestano, ponekad apsurdno optimistične slike života u sovjetskoj Rusiji, kao i portrete ključnih birokrata i kulturnih ikona kao što su kosmonauti. Sliku Pismo sa fronta naslikao je 1947. godine, dve godine nakon završetka Drugog svetskog rata. Ova slika se danas nalazi u Državnoj Tretjakov galeriji u Moskvi.

Koverat: Grand-hotel “Mon Blan“, Pasi (Gornja Savoja)

Pečat: Pasi, Gornja Savoja, 6. marta 1933.

Primalac: Gđa Grendel, Port Ljiga, Kadakes (Herona), Španija

Pečat prispeća: Kadakes (Herona), 9. marta 1933.

Pun strepnje lutam sa svojim unutrašnjim tamama, ne uspevajući da ih dosegnem. Znam dobro da nestrpljivost nanosi štetu svim tim procesima preobražaja koji se izvršavaju u senci kao u pećinama srca, a da strpljenje sadrži sve: poniznost, snagu i meru. Ali, život prolazi kao jedan jedini dan, a onome ko bi da bude strpljiv trebalo bi hiljadu, dok u njemu neće postojati, nesumnjivo, čak ni polovina jednog.

(Pariz) 27 (aprila 1930)

Nedelja

Moja Gala, zato što ne bih mogao da živim da ti nisi moja. Mislim neprestano na tebe, ali ti mi tako nedostaješ da bih, kad bih imao novac, otišao da stanujem u hotelu. Ti ne znaš, jedva možeš i da naslutiš atmosferu ovog stana koji sam stvarno želeo za tebe i u kome si ti tako malo stanovala i to u zimu. A okolina, ugao ulice kojim smo zajedno skretali, sve o čemu sam sanjao: kuda da te odvedem, tvoje haljine, tvoja zadovoljstva, tvoj san, sve što sam učinio nevešto, sve što sam hteo da popravim.

Veruj mi, nema ničeg lepšeg u životu od ljubavi koja se budi. Opijum mutnih i potajnih želja koji do dna srca žudno uvlačiš u sebe, dubokim uzdahom, kao opojni, topli miris žalfijom obraslih senokosa. Tajna nepoznatog i beskonačnog, zvuci harfe večnog proleća na ustreptalim žicama duše. Maćaše! Ja ću kroz jedan čas među ovim zidovima što liče na strane mrtvačkog sanduka, u mukloj tišini hotelske sobe, da pucam u svoje srce.

Američki psiholog Virdžinija Satir, začetnica porodične terapije je često integrisala meditacije i poetsko pisanje u svoje javne radionice i pisanja. Jedno od njenih najpoznatijih dela, Ja jesam ja, napisala je u odgovoru na pitanje koje joj je postavila petnaestogodišnja devojčica: "Kako mogu sebe da pripremim da bi mi život bio ispunjen?" Satir je odgovorila pismom Ja jesam ja, koje se često naziva i Moja deklaracija o samopoštovanju.

LVI

ČARLSU NAJTU

Devonšir Teras,

8. februar 1850.

Toliko je na ovoj planeti tesno i dosadno. Istina, postoje skokovi za živo biće, kao što je prelaz od konja na voz, ali to je samo ubrzanje ili reljefnost. Po nagoveštajima, sve je to bilo poznato mnogo ranije i bogatije. Uzbuđuje me u tome samo tuga za onim što odlazi, dragim, rodnim, životinjskim, i nepokolebljiva sila mrtvog, mehaničkog.