Artnit

U tim mislima naslonih se na jedan orah pod kojim se, od toga dana, odmaram kad god se navratim u ovu svoju milu dolinu. Pod tim drvetom, kome povjeravam svoje misli, pitam sebe kakve su se promjene sa mnom desile za vrijeme minulo od posljednjeg dana kad sam iz doline otputovao. Moje se srce nije varalo, ona je živjela tu: prvi zamak što spazih na obronku jedne pustare bilo je njeno prebivalište.

O, Bože moj, kad znaš kakve sam muke i patnje podnosio; kad si izbrojao udarce noža koje sam dobio za ono vreme za koje sam ostario, promenio se, satro se, posedio, zašto me sada mučiš? Dosta sam iskajao grehe što sam suviše voleo svoje kćeri. Dobro su se osvetile mojoj ljubavi, mučile su me kao krvnici. Ali eto, očevi su vrlo glupi! Ja sam ih mnogo voleo i vratio im se kao kockar kartama.

- Šta ćeš? Uživanje vodi do nemilosrdnosti. Zašto? Nemam pojma i nisam dovoljno radoznao da tražim uzroke. - Ove cigare su odlične. Daj čaja svom prijatelju. - Znaš li ti Pole, da ja vodim život brutalne životinje?

Jedan od najgroznijih prizora je svakako opšti izgled pariske populacije, narod koji je mučno gledati tako ispijenog, žutog, uštavljenog. Ali zar Pariz nije široko polje bez prestanka šibano olujom interesa, u kome se kovitla žetva ljudi jer ih smrt kosi češće nego na drugim mestima ali koji ponovo dolaze u još većem broju, čija lica, deformisana i uvrnuta, iz svih pora izbacuju duh, želje, otrove, kojima su opterećeni njihovi mozgovi; ne lica, nego, u stvari, maske: maske slabosti, maske snage, maske bede, maske radosti, maske hipokrizije; sve premorene, sve obeležene neizbrisivim tragovima zadihane lakomosti. Šta one žele? Zlato, ili zadovoljstvo?

Gledajući samo moguću stranu vračanja, vjerovati da raniji događaji čovečjeg života, da tajne koje on jedini zna mogu biti odmah predstavljene kartama koje on miješa, koje siječe i koje čitač horoskopa dijeli na grupe po nekim tajanstvenim zakonima, besmislenost je; ali besmislenost je osudila i vodenu paru, još osuđuje vazduhoplovstvo, osuđivala je pronalazak baruta i štampe, naočari, bakrorez, i posljednje veliko otkriće dagereotipiju.

Daleko sam od toga da vam prebacujem što niste napisali pravi pravcati socijalistički roman, "roman s tendencijom", kako to Nemci nazivaju, da biste glorifikovali socijalna i politička shvatanja autora. To nipošto nisam mislio. Što skriveniji ostaju pogledi autora, to bolje za umetničko delo. Realizam, o kome govorim, može da se ispolji čak i uprkos autorovim shvatanjima. Dozvolite mi da uzmem jedan primer.

Onore de Balzak je u romanu Čiča Gorio prikazao likove koji ne mogu da se posmatraju samo kao pozitivni ili negativni. Tako i Votren, na neki način junak mračnog pogleda na svet, u nekim trenucima ima meko srce, pre svega prema Eženu de Rastinjaku, poštenom i ambicioznom mladom studentu prava iz provincije koji u početku želi da se probije u društvu poštenim radom i upornošću.

Ogist Roden se smatra jednim od najvećih svetskih vajara svih vremena. On је izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobodne forme koja je do tada bila nepoznata. Spomenik Balzaku, Rodenova najsmelija tvorevina, ostao je u gipsu dugo godina pošto ga odbor za koji je pravljen, nije prihvatio. Danas se original nalazi u muzeju Roden u Parizu.

Ežen de Rastinjak je najtipičnija ličnost iz romana Čiča Gorio Onorea de Balzaka. On je beočug koji vezuje ulicu Sv. Ženevjeve, gde još postoje iskrena osećanja, i Sen-Žermensko predgrađe, gde se zlatom i svilom pokrivaju nemilosrdnost i egoizam. Priča o njemu poprima novu formu stare priče o Faustu koji prodaje dušu za blaga ovoga sveta.

Junake romana Čiča Gorio, Onorea de Balzaka pokreću strasti. Čiča Gorio je jedan od njih. Ono što ga pokreće, zbog čega živi je prevelika ljubav prema kćerima. Ta preterana, strasna roditeljska ljubav prema njima ga i ubija.