Artnit

Nego, kako radost i sreća čine čoveka divnim! Kako kipi srce puno ljubavi! Čini se čoveku da će preliti celo svoje srce u drugo srce, hoće da sve bude veselo, da se sve smeje. I koliko je zarazna ta radost! Juče je u njenim rečima bilo toliko nežnosti, toliko dobrote srca prema meni... Kako mi se udvarala, kako mi se umiljavala, kako hrabrila i blažila moje srce! I koliko koketerije od sreće! A ja... Ja sam primao sve to za pravu monetu; mislio sam da ona...

Znate li da sad volim da se sećam i u određeni rok posetim mesta gde sam nekad bio srećan na svoj način; volim da prilagodim svoju sadašnjicu uz ono što je već nepovratno prošlo, i često lutam, kao senka, bez potrebe i bez cilja, sumorno i tužno, po petrogradskim budžacima i ulicama. Kakvih li sve uspomena!