Artnit

Afrika, to prvog dana izgleda ne novi kontinent, nego nova zvezda; i to nova i neznana zvezda koja se stropoštala na usijano more, i zapalila celu pučinu. Međutim, sam Egipat, u prvom dodiru, ničim naročito ne iznenađuje. Sa ravnice mora zakoračimo u ravnicu zemlje, i to mirno, kao da se time nije ništa ni dogodilo. Egipat izgleda kao zemlja bez svoje granice; gde ne ulazimo na neka vrata; gde vidimo neku zemlju koja nema, kao sve druge zemlje, svoj početak i svoj svršetak.

(...) Naša lađa je lagano ušla u zaton Krfa i tu se ukotvila. Brodovi u Grčkoj ne prilaze obali, jer te obale nisu utvrđene, nego se silazi sa broda u čamce, i zatim sa čamaca, u naručju mornara Grka, spušta se na zemlju. Zato već pri ulasku u pristanište, čamci se iz pristaništa gusarski ustreme i hiljadu glasova dignu se prema brodu.

Kad mi danas neko pomene tu čarobnu reč Mostar, koji sam u mladosti zanavek napustio, moje osećanje postaje naizmenično i bol i radost, gorčina i ushićenje, snaga i očajanje. Taj mali grad mog detinjstva i dečaštva, i danas zasvetli, kao fatamorgana koju sam jednog dana video, sedeći kraj neke ruševine hrišćanskog ili nehrišćanskog utvrđenja, na Libijskoj pustinji egipatskoj.