Živeli smo daleko odavde, u niziji u kojoj nigde na dogledu nema brda, skoro ni uzvišice; nešto drveća ukrašavalo je zeleni predeo, ali livade, plodna žitorodna polja i vrtovi prostirali su se dokle okom možeš da obuhvatiš; pored livada i polja svetlucala se velika reka kao moćan duh. Otac mi je bio gradinar u dvorcu i nameravao da i mene nauči svom zanatu; iznad svega je voleo biljke i cveće, i danima je neumorno mogao da se stara o njima i da ih neguje. Čak je išao tako daleko da je tvrdio da s njima može skoro i da razgovara; tvrdio je da uči iz njihovog rastenja i napredovanja, iz različitog oblika i boje njihovog lišća. Ja nisam voleo baštenski posao, utoliko manje što me je otac terao da ga radim, i čak mi s vremena na vreme i pretio. Hteo sam da budem ribar i pokušao sam, ali život na vodi takođe mi se nije milio; zatim su me poslali nekom trgovcu u grad, no i od njega se doskora vratih u roditeljsku kuću. Jednoga dana sam slušao kako moj otac priča o planinama koje je proputovao u svojoj mladosti, o podzemnim rudnicima i rudarima, o lovcima i njihovom poslu, i odjednom se u meni probudi sasvim pouzdani nagon, osećanje, da sam sada našao za sebe određen životni put. Danju i noću sam mislio o tom i zamišljao visoka brda, ponore i jelove šume; uobrazilja mi je stvarala ogromno stenje, u mislima sam slušao lovačku buku, trube i dernjavu pasa i divljači; time su mi bili ispunjeni svi snovi, i više nisam imao mira. Nizija, dvorac, mali, ograničeni vrt moga oca, s uređenim cvetnim lejama, skučeni stan, beskrajno nebo koje se tako tužno protezalo na sve strane i nije zagrlilo nijedan breg, nijedno uzvišenije brdo, sve to postalo mi je još tužnije, još mrskije. Činilo mi se da svi ljudi oko mene žive u kukavnom neznanju, i da bi svi mislili i osećali isto tako kao i ja kad bi im samo jedan jedini put sinulo u duši ovo osećanje bede. Tako sam provodio vreme, dok jednoga dana ne reših da zauvek odem iz kuće svojih roditelja.

Iz pripovetke Tajanstveno brdo