Artnit

Neko bi pomislio da je Kantov problem na kraju njegovog života - kada su ga Američka, i još i više, Francuska revolucija, takoreći, probudile iz njegovog političkog dremeža (kao što ga Hjum u mladosti probudio iz dogmatskog, a Ruso u zrelosti iz moralnog) - bio kako da pomiri problem organizacije države s njegovom moralnom filozofijom, to jest sa diktatom praktičnog uma.

Deca se kvare kada im se volja ispunjava, a vaspitavaju pogrešno kada se njihovoj volji i njihovim željama upravo suprostavlja. Ovo se dešava još dok su deca igračke roditelja - naročito u vreme kad počinju govoriti. Iz tog kvarenja proizilazi šteta za čitav život. Suprotstavljajući se dečjoj volji nagonimo ih da iskažu svoju ljutnju - što dabogme mora biti - ali ona tim više besne iznutra.

Ovaj škrti bogataš je u istoj meri u kojoj je raslo njegovo bogatstvo zatvarao put u svoje srce sažaljenju i ljubavi prema drugima. Međutim, ukoliko se ljubav prema ljudima hladila, utokoliko je na drugoj strani rasla njegova revnost u molitvama i verskim obredima. Posle ovog priznanja, on ovako nastavlja:

U vaspitanju čovek mora biti:

a) disciplinovan. Disciplinovati znači ići za tim da se spreči da životinjsko čoveku naškodi kako pojedincu tako i društvenom čoveku. Disciplina je, dakle, samo pripitomljavanje divljine.

Dve stvari uvek iznova divljenjem ispunjavaju moju dušu, sve što više i sve što dalje o njima razmišljam: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni. Ni jednu ne treba da tražim obavijenu maglom, nerazgovetnim preterivanjima izvan svoga vidokruga i samo da ih naslućujem: jasno se nalaze preda mnom, i povezane su ujedno sa samosvešću moga postojanja.

A tobožnji praktičar misli da može taj zadatak rešiti mimo ideje uma, empirijski, ugledajući se na razne državne ustave koji su se najbolje održali, ali u većini slučajeva bili protivpravni. - Načela kojima se on pri tome služi (mada ih glasno ne ispoveda) svode se otprilike na sledeće sofističke maksime:

Imanuel Kant poriče determinizam i naglašava ljudsku volju. Problem slobodne volje posmatra kao mučnu dilemu. "Svaki čovek, ma šta da mu nedostaje - bilo da je neuk, da ne zna hemiju, logiku, istoriju - u stanju je da otkrije racionalne odgovore na pitanje: kako treba da se ponašam? Svi racionalni odgovori na ovo pitanje moraju se podudarati", tvrdi Kant.

Nijedan filozof novog veka pre Karla Marksa nije ostavio toliki trag u istoriji etike kao Imanuel Kant. Svoje etičko učenje izložio je u delu Kritika praktičnog uma, koje je objavljeno 1788. godine. Otkrivajući zakonitosti ljudske moralne prakse ističe da je samo kritički precizirao pojmove i razlučio njihovo značenje, a odgovor na pitanje šta treba da činim čovek nalazi u samom sebi.

Nemački filozof Imanuel Kant je smatrao da je izvor svakog moralnog čina u volji čoveka. Naglašavajući značaj moralnog zakona on kaže: "Dve stvari me ispunjavaju sve većim strahopoštovanjem i divljenjem što ih više promišljam - zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni."