O tome da smo još do juče stajali s rukom na orozu, s uvetom koje osluškuje, s dušom koja se boji, s uvek spremljenom boščom za zbeg. O tome da su večite migracije i emigracije naše razbacivale i mešale ljude po volji slučaja i zapovesti katastrofe: južnjake na sever, primorce u planinu, brđane na more; brbljivce tamo gde se ćuti, ćutljivce tamo gde se brblja. O tome da je večito neka zaprepašćenost upala u prirode naše, u talente naše, u navike naše. Otuda u stilu našem, s jedne strane, čvornovitost, oporost, suhost i jednolikost. Stil naš, do skora još, bio je dopola vojnička zapovest ili vojnički raport, a odpola savlađivanje sebe da se ne kaže kako je u duši nego kako je u stvari. Otuda u beogradskom stilu, i danas još, ona karakteristika, da posle jednog punog, nabujalog pripremanja dolazi - mesto razlivanja, mesto harmoničnog rastvaranja - ono poznato presecanje: evo zašto, evo kako, evo otkud, i s njim nov period, stvaran, argumentovan, enumerativan. To "evo zašto" koje je za stilski razmaženog čoveka tako veliko razočaranje, to je bitna crta života našeg i u stilu. Begunac, s torbom na leđima, na vetru, na kiši, koji ne zna šta mu je s kućom i s radnjom, ne zna koliko dece ima, koji dakle mora da odahne i prekine, ali koji ipak neće da ne dovrši, i neće ma šta da kaže.

Govoreći dakle povodom stila našeg o životu našem, trebalo bi spomenuti vrlo mnogo stvari, i još i vrlo mnogo novih, ili bar nespominjanih stvari. Trebalo bi, pored darovitosti naše, spomenuti jedared i tupost našu; pored krotkosti naše jedared i uočljivost našu; pored dobrote naše jedared i zloću našu, staru, zaostalu zloću vekovnih robova.

Iz eseja Beogradski stil (Isidora Sekulić Književnost I)