Odštampajte ovu stranicu
Utorak, 01 April 2014 14:45

O klasje moje Istaknut

U pesmama Alekse Šantića prisutan je često protest protiv mučne sadašnjosti kroz iskazanu patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje. U pesmi O klasje moje, štampanoj 1910. godine, pod naslovom Muka, posle Austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, ukazuje na težak život hercegovačkih seljaka.

Pesma O klasje moje sastoji se od šest strofa. Početna i završna strofa su jednake, što je bilo nešto novo i osobeno u poeziji Alekse Šantića.

U prvom stihu pesnik se obraća klasju: "O, klasje moje, ispod golih brda!", a zatim se već u sledećem stihu javlja sumorno, tužno, bolno raspoloženje, jer pesnik zna da će i ovo klasje postati "crni hljeb, krvlju" seljaka "poštrapani". "Skoro će žetva... jedro zrnje zrije...", ali iako "u suncu trepti" njegovo rodno selo u pesniku jača sumorno raspoloženje. Pesnik saoseća sa seljacima, kaže da i posle žetve: "Snova će teći krv iz moje rane." Jer, ono što su svojom mukom proizveli seljaci otići će gladnim pticama grabljivicama, koje metaforično prikazuju trpeze bogatih silnika. Pesnik se obraća seljacima rečima: "Svu muku tvoju, napor crnog roba, poješće silni pri gozbi i piru." Obespravljenim seljacima "samo, ko psu u sindžiru... baciće mrve..." Za silnike seljak je samo "prah na podu", a njegov život iskazan rečima pesnika "tegli i vuci, i u jarmu skapaj" jednolično tegoban. Završnom strofom, koja je ista kao prva, naglašava se još jednom težak život obespravljenog seljaka.

U Pesmi O klasje moje, očajnoj jetkoj tužbalici prožetoj socijalnim duhom treperi ljubav Alekse Šantića prema onima koji stradaju i pate. Pesma dobija i univerzalno obeležje i odnosi se na sav radni svet, koji trpi i strada.

Pročitano 6889 puta
Stefan Tanasijević

Najnovije:

Srodni članci