Čovek organizacije prihvata društvene standarde, ponašanja i mišljenja u svim značajnim oblastima života: u stavovima prema pripadnosti, društvu i radu, u organizovanju svog privatnog života, u načinu vaspitanja dece, u porodičnom životu, u izboru i načinu trošenja robe i čak u vrednovanju umetničkih dela.

Ali, Vilijam Vajt koji je našao mnoštvo primera ponašanja "prosečnog čoveka" u skladu sa zahtevima organizacije, ocenjuje da je harmonija pojedinca i organizacije prividna. Sklad je spoljašnji, a u samoj individui situacija je bitno drugačija, tako da postoji suštinski konflikt između pojedinca i organizacije. Konflikt između ličnosti i organizacije zaoštreniji je u savremenom društvu, mada to izgleda paradoksalno. Sa antropološke tačke gledišta, sa stanovišta ljudske prirode, prilagođavanje pojedinca savremenom društvu je samo prikrivena forma veoma oštrog konflikta. Ali, Vajt ne suprotstavlja a priori organizaciju individui, jer je organizovan život individui conditio qua non ljudske egzistencije.

Čovek organizacije kao idealni model savremenog čoveka sve više funkcioniše i sam kao organizacija: efikasnost, tačnost, uklapanje u mehanizam, sposobnost saradnje - to su idealne karakteristike koje se najviše traže na "tržištu ličnosti". Svojevrsna ljudska radoznalost kojoj je svojstveno da otkriva "zašto" svih stvari, ustupa mesto ograničenoj tehničkoj radoznalosti.

Vilijam Vajt u svom delu Čovek organizacije postavlja pitanje da li su defekti naše civilizacije neizbežni, postoji li izlaz iz ovako zaoštrene konfliktne situacije. I on ipak daje odgovor na zadato pitanje. Organizaciju je stvorio čovek i nju može da promeni samo čovek. Greška nije u organizaciji, već u našem obožavanju organizacije. Greška je u našoj uzaludnoj težnji za utopijskom ravnotežom koja bi bila užasna ako bi se ostvarila. Greška je i u olakom poricanju da postoji konflikt između organizacije i individue.