A i malo nas je koji ne bismo voleli da nam na zidu visi neko prosto neodoljivo delo, koje bismo mogli beskrajno dugo posmatrati, naravno, pod uslovom da imamo mogućnosti da ga sebi priuštimo. Umesto toga, na žalost, mi kao po pravilu posedujemo neku osrednju stvar iz prošlosti, i ona nam visi na zidu naprosto zato što je imamo i što je negde moramo okačiti. Kad bi u tom pogledu ljudi bili odlučni, pa bez razmišljanja spalili sve beznačajne slike, zajedno sa ramovima, koliko bismo samo u svojim domovima slobodnije disali. Kad bi se bar ljudi svakih deset godina bolje zagledali u svoje zidove i rekli, E, da vidimo šta ćemo s tim uljem, šta ćemo s tom reprodukcijom, šta ćemo s tom fotografijom? Šta one znače? Šta nam one pružaju? Imaju li neku svrhu? Vredi li ih i dalje čuvati? - odgovor bi skoro bez izuzetka bio Ne. I onda, šta? Hoćemo li reći: A, pa neka ih! Tu su već deset godina, što da ih diramo! - Ali to je čista inertnost, ubitačna i po najblaži dah svežine koji treba unositi u dom. Žena bi isto tako mogla reći: Ovaj šešir nosim već godinu dana, što da ga ne nosim još koju godinu. - Kuća, odnosno dom, nije ništa drugo do jedan veliki odevni predmet, i upravo onako kako smatramo da treba da obnavljamo ličnu garderobu, da nabavljamo neke nove stvari, treba da obnavljamo i održavamo i naše domove. Veliko spremanje nije dovoljno. Zašto se moda menja? Zato što se, u sporoj metamorfozi vremena, i mi zapravo menjamo. Ako pokušamo sebe da zamislimo u odeći od pre šest godina, uverićemo se da je to nemoguće. Mi smo danas, u neku ruku, drugačije osobe i naša odeća odražava našu izmenjenu ličnost.

Iz eseja Slike na zidovima