Početkom 1870-ih godina Lav Nikolajevič Tolstoj je kupovao zemljište u blizini Samare i, kako je napisao njegov sin Sergej, on je tamo nameravao da gaji "stepske konje i ovce", a čak i da stvori novu rasu, ukrštajući čistokrvne engleske jahačke konje sa brzim stepskim konjima. Njegova farma je porasla na 4000 životinja, ali u nerodnim godinama uginulo je mnogo konja i, prema rečima Sergeja Nikolajeviča Tolstoja, "u 1880-im godinama taj posao je otišao u nepovrat". Ali, u Jasnoj Poljani su ostali neki konji dovedeni iz Samare, a njihovi potomci su živeli tu čak i poslednjih godina života Tolstoja.
Stari konj po imenu Platnomer iz istoimene priče Lava Nikolajeviča Tolstoja na samrti priča svoju životnu priču krdu konja. Tolstoj piše: "Pogled unatrag otvara ostarelom konju umorne, zamišljene, i neizostavno, tužne i zamućene oči. Noge ga još jedva drže. A nekada, kakav je on kasač bio. Svugde je mogao stići, na strašnom mestu postojati, iz nevolje pobeći. A konji, oni što bi mu mogli biti deca i unuci, oni još jure. A on, u prikrajku, zaboravljen, odgurnut. Sećanja, melanholična kao i svako sećanje. Ali nije tako sve crno. Bilo je i lepih dana. I svega što se u životu jednog konja, ili čoveka, vidi i sreće prvi put. Prve ljubavi i pesme, prve pobede i uspesi, dani slave, ljudi koji svojataju i gazduju, razmetljivi, nežni i surovi. Gde nestade, gde se izgubi, sva ta konjska lepota i snaga?"
