Divlju gusku je prvi zabeležio i opisao švedski botaničar Karl fon Line 1758. godine, a dve godine kasnije francuski zoolog Maturja Žak Barison, koji je premešta u novi rod Anser.
Divlja guska ima kružno, masivno telo sa dugim i tankim vratom i veliku glavu i kljun. Njeno perje je sivo-braon boje, glava tamne boje, grudi i stomak su bledi sa crnim tačkama, noge ružičaste, kljun narandžast sa belim ili braon vrhom. Duga je od 80 do 90 cm, sa rasponom krila od 150 do 160 cm, a teška je od 4 do 5 kg. Razvijena joj je plovna kožica među prstima.
Sa dolaskom jeseni divlje guske formiraju velika jata do nekoliko stotina jedinki i žive u njima do proleća, kada formiraju parove. Po zemlji se kreću lakše nego pitome guske, plivaju veoma dobro, a pred opasnošću zarone u vodu. Lete prilično tromo, ali veoma izdržljivo.
Početkom proleća divlje guske počinju sa parenjem. Ženka pravi gnezdo od trave i svog perja u visokoj travi, šipražju blizu vode ili zemlji u udubljenju.
Od marta do aprila ženka snese 7 do 10 krupnih prljavobelih jaja, na kojima leži 27 do 29 dana. O guščićima se brinu oba roditelja, a oni se osamostaljuju za 50 do 60 dana.
Ponekad se divlja guska ukršta sa drugim vrstama guski, kao što su na primer belolika guska i kanadska guska, a ređe i sa crvenokljunim labudom. Pošto je domaća guska podvrsta divlje mogu da se ukrštaju, a njihovo potomstvo ima osobine obe vrste.
Krajem avgusta, kada guščići odrastu, većina gusaka se seli u toplije, južne krajeve. Dunavska divlja guska je u Srbiji uglavnom stanarica, ali sa severa dolaze brojni primerci, kolji se gnezde.
Divlje guske se hrane uglavnom mladom travom na pašnjacima zajedno sa ovcama i kravama. Takođe, hrane se semenkama raznih useva i korova, raznim beskičmenjacima, ribljom i žabljom ikrom. Ponekad se hrane žirovima, a na obalama morskom travom.
Divlja guska ima veliki broj predatora. Najčešći su kune, vidre, lisice i mnoge ptice grabljivice.
