Ipak, sve u svemu govoreći, volim vrlo mačke i pse. Kakvi su to mili lupeži! Kao drugovi, umnogome su pretekli ljude. Ne pravdaju se i ne svađaju s tobom; ne brbljaju nikada o sebi, već slušaju pažljivo tvoje brbljanje i prave se kao da ih to zanima. Nikada ne primećuju kojekakve gluposti. Neće nikada reći u društvu gospođici Braun preko stola da su uvek mislili "da je zaljubljena u gospodina Džonsa" (koji tek što se oženio gospođicom Robinson). Nikada ne zamenjuju nećaka tvoje žene s njenim mužem, a tebe s tvojim tastom. Nikada neće zapitati mladog autora, u čijem stolu leži naslagano četrnaest tragedija, šesnaest komedija, sedam lakrdija i nekoliko satira, zašto ne napiše koji komad.
Nikada ne govore neprijatne stvari; nikada nam ne govore o našim greškama i to "samo za naše dobro". Nikada nas u nezgodnim prilikama ne podsećaju blago na naše prošle budalaštine i zablude. U njih nema onoga sarkazma: "Oh, vrlo si potreban dečko, samo nikom nikad ne trebaš". Nikada nas ne obaveštavaju - kako to katkada čine naše drage - da nismo ni blizu tako mili kao obično; jer mi smo njima uvek jednaki.
Uvek se raduju kad nas vide; s nama su uvek, ma kakvog raspoloženja mi bili. Oni se s nama vesele, tihi su kad smo ozbiljni, a žalosni kad smo zabrinuti.
Iz knjige Dokone misli jednog dokoličara
