U knjizi Čovek sreće psa Konrad Lorenc se koncentriše na svoje odnose i odnose drugih ljudi sa psima i drugim kućnim ljubimcima. On analizira ove odnose i ponašanje kućnih ljubimaca kako u naučnom tako i u popularnom smislu. Knjiga ima puno zanimljivih anegdota o iskustvima Lorenca sa psima, koje se često ilustruju jednostavnim crtežima.
Filogeneza vrste je neophodna za naknadno razumljivo objašnjenje ponašanja kućnih ljubimaca koja se kasnije pojavljuje u knjizi, pri čemu Konrad Lorenc upućuje na prirodne osobine u poređenju sa modifikovanim osobinama vrste koje proizilaze iz pripitomljavanja i uzgoja. On smatra da su naši preci pripitomili šakala i vuka pre mnogo vekova, na obostranu korist i lovaca i divljih pasa. Zbog pripitomljavanja i selektivnog uzgoja, životinje su odvojene od prirodnog predela i divlje okoline. Kao posledica toga, prirodna selekcija ne funkcioniše, jer se prirodni instinkti pogoršavaju, što sprečava i urođene psihološke kvalitete i ponašanje.
Prema Konradu Lorencu domaći psi pokazuju superiornu sposobnost da razumeju ljudski jezik čak i u poređenju sa antropoidnim majmunima. On podvlači paralele između pasa i ljudi. Prva sličnost je "oslobađanje od fiksnih tragova instinktivnog ponašanja", a druga je "istrajna mladost, koja je kod psa koren njegove trajne žudnje za naklonošću".
Uprkos jedinstvu koje postoji između našeg dela životinjske prirode i životinjske svesti, ljudska kultura kontinuirano stvara nešto novo, nešto što nikada ranije nije postojalo, dostignuća ljudskog uma i etike. Konrad Lorenc kaže: "Tvrdnja da su životinje bolje od čoveka je samo bogohuljenje." Zato on kritikuje one koji poklanjuju svoju ljubav psima ili mačkama dok sumnjaju u moralne vrline čovečanstva. Ovaj fenomen naziva "socijalnom perverzijom".
