U Rimu, aprila 1851. godine
... U Rimu poslužilo je vladiku i dobro vreme i dobro zdravlje. Otkako smo ovde, niti je bilo oblačnoga dana, niti se vladici vraćao kašalj. Pored svega mnogoga hodanja i voženja, nigda se nije potužio da je umoran, ili da nije mogao spavati. U Neapolju mnogo je noći zbog kašlja proveo sedeći u stolici. Gledanje znamenitosti po Rimu vrlo ga zanima. Crkvu Svetoga Petra sam je premerio koracima i kazao mi da zapišem. Ima dužine sto osamdeset četiri, a širine sto četrdeset koraka. Kad smo izvan Rima jednom u polju bili, i toliko koraka premerili i označili nismo mogli verovati: tako mnogo prostora zauzme čitava njiva. U crkvi Svetoga Petra kao osobita svetinja čuva se lanac kojim je Sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom Časne verige. U kalendaru, u mesecu januaru, njima je posvećen jedan dan. Sećam se da kod nas mnogi razbiraju kad su Časne verige, da se ne bi ogrešili i u taj dan štogod radili. Taj lanac čuva se kao svetinja i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara skrinju, vadi lanac iz pamuka, i sa osobitom pobožnošću prinosi ga poklonicima, te ga oni, klečeći, sa skrštenim rukama, celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i čudeći se kako su dugačke, reče:
- Ala su ga dobro vezali! - Zatim ih vrati kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati:
- Zar ih neće vaša svetlost celivati?
Vladika mu, polazeći, odgovori:
- Crnogorci ne ljube lance!
