Francuski vajar Ogist Roden je 1863. godine, počeo da radi skulpturu Čovek slomljenog nosa sa namerom, da je izloži u Pariskom salonu kao svoje prvo delo. Kao model izabrao je čoveka iz susedstva po imenu Bibi kojim je bio fasciniran zbog njegovih jasnih crta lica i slomljenog nosa. Čuveni nemački pesnik Rajner Marija Rilke je opisao atraktivnost subjekta skulpture: "Može da se oseti šta je vodilo Rodena da oblikuje ovu glavu, glavu starog i ružnog čoveka, čiji slomljeni nos još više ističe mučenički izraz lica. To je sav život koji je bio usmeren na ove karakteristike. Činjenica je da nije uopšte bilo simetrične površine na ovom licu, da se ništa nije ponavljalo i da nijedan deo nije ostao prazan, nem ili ravnodušan." Pariski salon međutim, odbija rad dva puta, 1864. i 1865. godine, jer se nije uklapao ni u jedan uobičajeni stil u vajarstvu. Konzervativni likovni kritičari odbacili su ga zato što je bio "nedovršen", što je bio samo skica. Sam Roden je rekao da je ovo prvo njegovo dobro delo i da određuje sav njegov budući rad. Tvrdio je i da ono što mnogi smatraju za ružno u prirodi može da postane izuzetna lepota u umetnosti.
Nekonvencionalni bronzani deo Čoveka slomljenog nosa nije bio tradicionalna bista, jer je glava bila "odvaljena" na vratu. Nos je spljošten i kriv. Zadnji deo glave je odsutan, jer je bio oštećen prilikom pada. Površina je snažno naborana. Brazde i bore stvaraju na uglačanoj bronzi stalno promenljivu šaru efekata. Žestoko preuveličani oblici trepere od plastične energije i zadržavaju to svojstvo, bilo pod kakvim okolnostima da se posmatra to delo. Rad ističe teksturu i emocionalno stanje subjekta, i ilustruje nedovršenost koja će biti odlika njegovih kasnijih skulptura.
Modelovanje kose Čoveka slomljenog nosa ukazuje na sličnost sa poznatim predstavama legendarnog grčkog pesnika Homera. To bi mogla biti i imitacija klasičnog poprsja, ali se može tumačiti i kao upućivanje na bokserski sport. U celini ovo je jedan inovativan, nedovršen realan izraz za razliku od klasičnog ideala vajarstva. Ogist Roden je prvi od nedovršenosti načinio estetsko načelo kojim se vodio i u obradi površina, i u čitavom obliku svoga dela. Čovek slomljenog nosa nije bista, već glava, "prelomljena" na vratu. Otkrivši ono što bi se moglo nazvati samostalnošću fragmenta, on je oslobodio vajarstvo mehaničke verovatnoće.
Vajari su uvek pravili male, ovlašne skice (plastični pandan crtežima), ali one su služile za ličnu upotrebu, a ne za javno izlaganje. Ogist Roden nije radio neposredno u bronzi, modelovao je u vosku ili u glini. Za njega je primarnu stvarnost predstavljala gipka masa iz koje je gradio svoje oblike. Postojalo je samo 11 odlivaka Čoveka slomljenog nosa u njegovo vreme. Oni su u Buenos Airesu, Pragu, Parizu, Kopenhagenu, Glazgovu, Rimu, Tokiju i Antverpenu, a tri su u Sjedinjenim Američkim Državama. 1967. godine muzej Roden u Parizu je u skladu sa Rodenovim instrukcijama uradio i dvanaesti odlivak, jer nije posedovao nijedan. Veruje se da su samo dva ili tri odlivka Čoveka slomljenog nosa u privatnim kolekcijama.
