Ali dok cvetovi na livadama venu i umiru, ukras palermskog hrama cveta večno. Nije ovde posredi samo čista retorska hiperbola; naprotiv, za kritičku ocenu dela o kome je reč, primenjuje se jedan od osnovnih pojmova srednjovekovne filozofije umetnosti. On je najtešnje povezan s kontemplabilnošću inteligibilno-opšteg i sa važnošću koja se pridavala materiji kao takvoj i tehnološkoj strani umetnosti, koje su predstavljale osnovne principe ove filozofije. "Mermerne" livade - a isto se može reći o slikanim, vajanim i o onima u mozaiku - ne precvetavaju, jer je u njima slika cveta prenesena u drugu materiju, u čija specifična svojstva spada upravo nepromenljiva trajnost, postojanost koja pobeđuje vreme, tako da u poređenju sa materijom prirodnih cvetova izgleda neuništiva. Upravo ovo prenošenje prirodnih slika u trajniju materiju, za koje imamo da zahvalimo ručnoj spretnosti artifex-a, čini univerzalnu suštinu prirodnih rodova i vrsta kontemplabilnom time što je materijalizuje. Ova suština stoji iznad pojedinačnih i raznolikih primeraka svih vrsta i rodova, koje logičko mišljenje diskurzivno rekonstruiše, polazeći od posmatranja pojedinačnih primeraka, takvih kakvi se u prirodi nalaze.
Iz dela Teorija o lepom u srednjem veku
