Gospođi Ston se činilo da se grad nekim laganim trikom diže u vazduh. Svakog prolećnog jutra, kad god je izlazila na terasu, činilo joj se kao da ona zamršena i zlatom oprašena mreža ulica, u kojoj su kupole crkava stajale kao kakvi pauci koji pletu svoju mrežu, gubi težinu kao da se postepeno eterično penje u plavo-zlatnu toplinu dana, sva vedra, sva lepršava i bez ikakva napora. Tako nešto mogućno je samo u mladosti, a gospođa Ston je sada ostavila za sobom to doba. Ponekad bi joj laknulo na srcu kad bi to videla, ali je to bilo samo trenutno. Duža i prikladnija posledica toga bilo je osećanje bojazni, osećanje da će se dogoditi nešto rđavo. Ovo osećanje nije možda bilo ništa drugo do nestajanje one zaštitne povučenosti od sveta, kojoj je pribegla tokom godine posle smrti svoga muža. To je bila povučenost koja se nije više mogla održati bez štete po zdravlje i iz koje je ona sada ulazila u fazu normalnije osetljivosti. Bilo kako bilo, to je razbilo u njoj mirnoću i učinilo ju je sve razdražljivijom i zabrinutijom, što je bilo utoliko gore, jer za to nije bilo nikakvog razloga na koji bi ona mogla ukazati.

Iz romana Rimsko proleće gospođe Ston