Štaviše, ima u Sevilji ljudi koji su veći filozofi; pomislite na te enciklopedijske berberine koje vidimo dok prolazimo kraj njihovih berbernica; pomislite, takođe, na te neverovatne uzgajivače ptica koji prave neverovatna čuda sa svojim pticama raznih veličina i boja. Zar nema u tom ambijentu nekakvog besmislenog, ludog, veselog, ironičnog i laganog smisla života? Zar nije baš ta lakoća, ritmična i energična istovremeno, jedna vrsta nenadmašne elegancije? Ideje se rađaju brzo; život klizi po sunčanom danu; sve su kuće otvorene; svi balkoni su upareni; kanarinci cvrkuću; verglovi sviraju; mladići lupkaju po pločnicima u ritmu valcera; hoda se gore-dole uličicama; čuju se melodični glasovi; mišići se slobodno kreću na blagom i umerenom vazduhu; pripijena lagana odeća prekriva tela. I tako, usred iznemoglosti, sladostrašća, rađaju se otmeni gospodtveni maniri, a aristokratska bezbrižnost i nehaj čine da se osećamo prijatno u ovom podneblju, daleko od svađa i strašnih iluzija naroda sa severa…
Ali, naša šetnja je završena; bliži se čas kada treba da napustimo Sevilju. Žive u Andaluziji i ljudi kojima je život mučan. A upravo je takvu, tragičnu Andaluziju na trenutak došao da traži pripovedač. Ovde ostaje naša iluzija o svim ovim Seviljankama, koje lagano hodaju uličicama sa grimiznim cvetom u kosi boje abonosa.
Iz eseja Tragična Andaluzija (zbirka eseja Moja Španija)
