To nije bio njegov grad, on ga zapravo nije ni imao, nije posedovao čak ni prebivalište, selio se iz stana u stan, putovao od mesta do mesta, deset godina života proveo u izgnanstvu. Sv. Petrograd, u kome je uglavnom živeo, postao je građa za nekoliko njegovih romana i pripovedaka. Ovaj je izveštaj pokušaj približavanja stranosti stvarnog, pokušaj da se nađe i pokaže ono što bi se opet moglo naći od te stranosti stvarnog, osamdeset i sedam godina posle smrti Dostojevskog, u Lenjingradu iz 1968. godine.
Citat: Odjednom sam osetio, bilo mi je svejedno da li je svet i dalje prisutan i da li uopšte ima nečeg. Čitavim svojim bićem stao sam da osećam i opažam da u ovo moje vreme ničeg više nema. U početku mi je, doduše, još uvek izgledalo kao da je, nasuprot ovom sada, nekad mnogo toga postojalo; kasnije sam ipak shvatio da ni onda nije bilo ničeg, da mi se samo pričinilo. Polako sam u isti mah dolazio do uverenja da ništa nikad neće ni postojati. Uz to sam iznenada prestao da osećam srdžbu prema ljudima, i čak došao dotle da ih uopšte nisam ni opažao. To se ispoljavalo i u najneznatnijim sitnicama: na primer, idem ulicom, nalećem na ljude - i to ne zato što sam se zamislio; o čemu bih uopšte razmišljao? Tad sam čak sasvim prestao i da mislim. Bio sam ravnodušan prema svemu.
Iz knjige Rim na prvi pogled
