Skulptura Čovek koji hoda, čiji izduženi udovi, skoro dovedeni do slomljenosti izgledaju kao da se pružaju u beskraj je neobičan simbol ljudskog bića. U njoj se spajaju čudna krhkost i jaka odlučnost. Neprobojna i još uznemirujuća muška figura nema individualizirani aspekt i prikazana je samo sa svojom čudno neravnom kožom.
Zbog nedostatka specifične identifikacije na licu skulptura Čovek koji hoda veliča univerzalni uticaj koji se ispoljava kroz intrigantnu fascinaciju posmatrača. Kroz ovu skulpturu Alberto Đakometi je uspeo da prikaže odlučujući trenutak u kome čovek otkriva unutrašnju snagu, koja proizlazi iz sopstvene energije i impulsa. Zato ovaj čovek ne postavlja sebi nikakva pitanja, već on jednostavno dolazi odnekud i na putu je za drugde. Njegov pogled je fiksiran na horizont, on odlučno pravi korake napred da bi otkrio i razumeo da li ima svrhu da nastavi. Sa probuđenom svešću on putuje kroz vreme da posmatra svet. Ali, noge, učvršćene u zemlju ga neminovno povezuju sa njom, sa kojom je on jedno. To je celo telo koje ovde kreće kroz kosu silu prema budućnosti koja treba da se stvori.
