Put nas je opet vodio između vulkanskih brežuljaka i preko njih, i tu sam, čini mi se, primećivao samo još poneku krečnjačku stenu. Najzad smo stigli do Kapuanske ravnice, a ubrzo potom i do same Kapue, gde smo ručali. Po podne se pred nama raširilo lepo i ravno polje. Širok drum vodi između zelenih njiva pod pšenicom, koja je kao ćilim i valjda pedalj visoka. Po njivama su zasađene topole u nizovima; one su okresane do prilične visine i uz stablo im se penje vinova loza. Tako je sve do Napulja. Zemljište je čisto, divno rastresito i lepo obrađeno. Čokoti su neobično debeli i visoki, a loza se njiše poput mreže od topole do topole.
Vezuv nam je stalno bio s leve strane, snažno se pušeći, a ja sam se tiho u sebi radovao što najzad svojim očima vidim i ovaj značajan prizor. Nebo se sve više razvedravalo, i najzad je sunce veoma toplo zasijalo u naše skučeno obitavalište na točkovima. Po potpuno vedrom vremenu približavali smo se Napulju; i tu smo se zaista obreli u sasvim drugoj zemlji. Zgrade sa ravnim krovovima ukazuju na drukčije podneblje; moguće je da unutra nisu naročito udobne. Sav narod je na ulici, i sedi na suncu dokle god ono sija. Napolitanac veruje da je vlasnik raja, a o severnim zemljama ima vrlo tužnu predstavu: "Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, ma danari assai." Tako oni zamišljaju naše prilike. Za pouku svim nemačkim plemenima, ova karakteristika znači u prevodu: "Stalno sneg, kuće od drveta, veliko neznanje, ali para dovoljno."
Sam Napulj se predstavlja kao veseo, slobodan i živahan, bezbrojni ljudi se komešaju na sve strane, kralj je u lovu, kraljica je u blagoslovenom stanju, i tako, sve je da ne može bolje biti.
Iz putopisa Putovanje po Italiji
