Ovde je spavao na vrućoj zakrpi sunca - kako samo miriše kamen na suncu! Tamo je potražio tunel senke - kako samo miriše kamen u kiselom hladu! Prožderao je čitavu gomilu zrelog grožđa najviše zbog njegovog purpurnog mirisa; sažvakao je i izbacio iz usta svaki žilavi ostatak kozjeg mesa ili makarona koje je italijanska domaćica bacila s balkona - kozje meso i makaroni bili su promukli mirisi, grimizni mirisi. Sledio je ošamućujuću slatkoću tamjana u ljubičste zamšenosti mračnih katedala; i njušeći pokušavao da lizne zlato na obojenom staklu grobnice. Ni njegovo čulo dodira nije bilo manje oštro. Poznavao je Firencu u njenoj mermernoj glatkoći i u hrapavosti njene zrnaste kaldrme. Izbledeli nabori draperije, glatki prsti i stopala od kamena primali su lizanje njegovog jezika, drhtaj njegove grozničave njuške. Na beskrajno osetljivim jastučićima njegovih stopala nosio je jasan žig ponosnih latinskih natpisa. Ukratko, poznavao je Firencu onako kako je nijedno ljudsko biće nikad nije poznavalo; kako je nikad nije poznavao Raskin, a ni Džordž Eliot. Poznavao ju je kao što samo nemi mogu. Ni jedna jedina od mirijada njegovih senzacija nikad se nije pokorila izobličenosti reči.
Iz romana Flaš
