Artnit

Stefan Tanasijević

Stefan Tanasijević

Kad pešači, čovek mora da krene na zapad ili na jug. Ako krene na sever ili istok, to je kao da ide cul-de-sac, slepom ulicom.

Tako je bilo otkako su se krstaši siti vratili kući, a renesansa zapadno nebo smatrala slavolukom budućnosti. Pa i danas je tako. Moramo na zapad i na jug.

Bez kavana i novina bilo bi teško putovati. Novine tiskane na našem jeziku i mjesto gdje se uvečer pokušavamo družiti s ljudima, dopuštaju nam da prisnim pokretima oponašamo čovjeka kakvim smo bili kod kuće, a koji nam se na udaljenosti pričinja tako stran. Vrijednost putovanja zapravo leži u strahu. Putovanje u nama lomi neku vrst unutarnje dekoracije.

Tajna vlasti, tajna potčinjavanja ljudi nosiocima vlasti, dosad nije u potpunosti odgonetnuta. Zašto se veliki broj ljudi, kod kojih preovlađuju fizičke sile, slaže sa potčinjavanjem jednom čoveku ili grupici ljudi, ako su oni nosioci vlasti? Čak obični policajac izaziva drugačiji osećaj od prostog smrtnika u civilu. Kako u drevna vremena tako i danas, ljudi su skloni da misle da postoji miropomazanje vlasti. Ovde se, naravno, održava ostatak drevnog ropstva čoveka, koje nije u potpunosti savladano ni u demokratijama.

Ne bih želeo da vam ovde držim lekciju, dajem časove iz pedanterije, ne, ne, ne, to nije u mome stilu... Ali, konačno, onima koji ne znaju ipak treba reći ono što ja mislim... A sem toga možda će vas i zanimati... Sada, evo onog šta je u suštini: kada se jedna zemlja, makar se našla toliko propala, toliko šuplja, toliko osirotela, toliko osakaćena, koja je na kraju neke velike nesreće, užasnih zaraza... ratova, boginja, velike bede i nevolje, tifusa, kolere, itd... reši da se šepuri, ona daje znak narodu, glasno trubeći na sve strane, da bi se ovaj pokrenuo, otkačio... Dovodi ga u trans, opsenjuje ga, uzbuđuje...

Tragedija Fridriha Ničea je monodrama: nikakav drugi lik ona ne postavlja na kratku scenu njegovog života do njega samog. U svim činovima, koji se obrušavaju kao lavine, taj usamljeni borac stoji sam, niko mu ne prilazi, niko mu se ne protivi, nijedna žena ne ublažava nežnim prisustvom napetu atmosferu.

(Lajpcig) nedelja, 5. novembar 1865.

Draga moja mama i Lizbet,

(...) Ponovo smo u koloseku uobičajenih poslova, razmišljanja, dugotrajnog samomučenja, oporavka; koliko mi je sada važan svaki dan i koliko puno odluka mora da se donese u malim moždanim komorama! Da li vi zaista lako podnosite svo to protivrečno postojanje, gde ništa nije jasno, osim toga da je sve nejasno? Meni to uvek izgleda kao da vi u šali prolazite kroz to. Ili se varam? Koliko ste samo srećne ukoliko sam u pravu!

Krajnje je neophodno da se zaustavim baš u ovom trenutku i razmislim o situaciji. Kuda to otiče voda sa izvora? Kako izgleda istina? - Ne kako je stvarno bilo, to je nezanimljivo. Nego samo ovo: kako se istina prikazuje ili - kako se pomeraju i oblikuju, deformišu misli glavnih aktera, njihova osećanja, podložnost strahovima, i tako dalje, sve do beskraja. Moram da se zaustavim i budem pažljiv: Nanosiš mi smrtni udarac. Nanosim ti smrtni udarac.

Kritika je uzvišena stvar. Dostojna je samo genija. Jedini čovek koji bi mogao da napiše pamflet o kritici sam ja, jer sam ja pronalazač paranoidno-kritičkog metoda. I napisao sam ga. Ali ni tamo, kao ni u ovom dnevniku, kao ni u Tajnom životu, nisam rekao baš sve, i pazio sam da sačuvam u rezervi određene eksplozivne trule narove, i kada bi me, na primer, pitali ko je najveći mediokritet koji je ikad postojao, rekao bih Kristijan Zervos.

Nedelja, 21 April 2024 16:08

Simona de Bovoar - O slikarstvu Pola Klea

U toku zime između 69. i 70, dugo sam u više navrata posećivala Kleovu izložbu. Već sam u Parizu videla izložbe njegovih dela, pored ostalih onu održanu u februaru 1948; u Bazelu i u drugim muzejima, zastajala sam pred njegovim platnima. Već sam ga smatrala najvećim od svih modernih slikara. Nisam zbog toga bila manje zasenjena. Kod njega je slikarstvo pre svega boja: “Boja i ja smo jedno. Ja sam slikar!“ rekao je jednog dana poletno.

Sliku Mlada seljanka sa slamnatim šeširom poznatu i po nazivima Mlada seljanka sa slamnatim šeširom sedi u žitnom polju i Seljanka u pozadini žitnog polja, svojevrsnu odu seoskom životu Vinsent van Gog je naslikao 1890. godine. Ova slika takođe ilustruje njegov afinitet prema humanizmu prikazivanjem pojedinaca u njihovoj posebnosti lišenoj društvenih statusa ili klasa. Van Gog je nastavio da slika nekoliko verzija ove slike. Slika se danas nalazi u privatnoj kolekciji.

Strana 1 od 585
Vi ste ovde: Home Pero Stefan Tanasijević