Artnit

Gospodin Palomar odlučuje da će od sada postupati kao da je mrtav, da bi na taj način video kako izgleda svet bez njega. Od pre izvesnog vremena zapazio je da stvari između njega i sveta više ne idu kao nekada; ako mu se ranije činilo kako su jedan od drugog nešto očekivali, on od sveta i svet od njega, sada se više i ne seća šta je tu imalo da se očekuje, pa bilo dobro ili zlo, niti pak zašto je zbog ovog očekivanja bio večito uzrujan.

Od svih pojeva ptica izdvaja se kosov zvižduk, koji se ne može pobrkati ni sa jednim drugim. Kosovi stižu kasno popodne: dvoje ih je, mora biti da su par, možda onaj isti od prošle godine, svih ovih godina u ovo doba. Svako popodne, kad čuje pozivni zvižduk, od dve note, kao kad neko želi da obznani svoju prisutnost, gospodin Palomar diže glavu da bi pogledao ko ga to zove; a onda se priseti da je došao čas kosova. Ubrzo ih i ugleda: šetaju se po travnjaku kao da im je pravi poziv to da budu dvonošci koji se kreću po zemlji, i koji se zabavljaju na taj način što pronalaze sličnosti s čovekom.

Odblesak na moru nastaje u trenutku kada sunce polegne po vodi: od horizonta zaslepljujući bleštavi trag pruža se do same obale, sazdan od mnoštvo blistavih treptaja koji se talasaju; između jednog treptaja i drugog, mreža zagasitog morskog plavetnila još više tamni. Bele barke prema svetlosti postaju crne, gube obim i opseg, kao da su ih nagrizle ove rasplamsale mrlje.