Artnit

Bio sam umoran i bezvoljan, kao da sam već godinama na putu kroz ništavilo. Osećao sam da od tuđinca struji hladna bujica straha, te se uvlači i u moje srce.

- Život, dakle, nije nešto Najviše i Najlepše? - upitah ja naposletku. - Zar je to Smrt? Molim te, o žalosni kralju, otpevaj mi zato pesmu o smrti.

Učitelju je milije da u svom razredu ima posla sa deset notornih magaraca negoli sa jednim genijem, i kad se bolje pogleda on je u pravu jer njegov zadatak nije da obrazuje ekstravagantne duhove, nego solidne poznavaoce latinskog i računa i da od njih stvori čestite građane.

- Oprostite kralju - reče uviđavno glasnik. Oprosti što ću ti postaviti još jedno pitanje pre nego što napustim tvoju čudnu zemlju.

- Pitaj samo. - reče strpljivo kralj.

Rektor je istinski uživao što može da usmerava dečaka u kome je razbudio i razvijao častoljublje, da posmatra njegovo rašćenje. Neka niko ne kaže da učitelji nemaju srca, da su okoreli i bezdušni sitničari!

Tražio sam u svom sećanju lica svih onih žena pred kojima sam klečao kao mlad spreman da im poklonim ono što mi je bilo najdraže i najdragocenije samo da se približim središtu života i pronađem odgovor na tajanstveno pitanje koje sam nosio duboko u sebi.

Naučio sam pre svega da ove male igračke, modne i luksuzne stvarčice, počev od pudera i parfema pa do cipelica za igru, od prstena do kutije za cigarete, od zatvarača na pojasu do ručne torbice, nisu samo trice i obične bezvredne sitnice, niti izumi fabrikanata i srebroljubivih trgovaca, već su, sasvim opravdano, lepo, mnogostruko malo, odnosno veliko, carstvo stvarčica čiji je jedini cilj da posluže ljubavi, da prefine osećanja, da ožive mrtvu okolinu i da je, kao pomoću neke mađije, obdare novim čulima za ljubav. Jer ta torbica nije bila obična torbica, kesica za novac nije bila kesica, cvet nije bio cvet, lepeza nije bila lepeza, već je sve to bio plastični materijal ljubavi, mađije i draži, sve je to bilo glasonoša, krijumčar, oružje i ratnički poklič.

U godinama pre polne zrelosti, mladalačka moć ljubavi ne obuhvata samo oba pola već sve i svakog, kako čulno tako i duhovno, sve je nadahnuto ljubavnom čari i čudesnom moći preobražaja, što se u kasnije doba povremeno vraća samo kod izabranih i pesnika.

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.

Knulp reče: "Svaki čovek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dva čoveka se mogu posećivati, mogu razgovarati i biti jedan drugom bliski. Ali njihove duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i nijedna ne može preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svoga korena, a to joj nije moguće. Cvetovi razašilju svoj miris i svoje semenje, jer bi voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja."