Artnit

Ulazimo u jednu veliku prostoriju, moj brat uzima flašu sakrivenu iza knjiga biblioteke:

- To je sve što je ostalo. Burad je prazna.

Pijemo. Moj brat gladi crveni pliš na stolu:

“Bila sam velika i teška“, kaže ona. “Ljudi su se bojali moje senke koja je padala po njima dok se smrkavalo. I ja sam se bojala kad su padale bombe. Nisam letela predaleko i, kad bi opasnost prošla, vraćala sam se da dugo lebdim iznad leševa.

Volela sam smrt. Volela sam da se igram sa smrću. Uzletevši do tamnih planinskih vrhova, sklapala sam svoja krila i prepuštala se padu, kao kamen.

Počinjemo da pišemo. Imamo dva sata da obradimo temu i dva lista papira na raspolaganju.

Nakon dva sata razmenjujemo listove, svaki od nas ispravlja pravopisne greške drugome uz pomoć rečnika i na dnu stranice piše: "Dobro", ili "Nije dobro". Ako je "Nije dobro", bacamo sastav u vatru i pokušavamo da obradimo istu temu na sledećem času. Ako je "Dobro", možemo da prepišemo sastav u Veliku Svesku.

Ono što štampamo u novinama u totalnoj je protivrečnosti sa stvarnošću. Svakog dana štampamo stotinu puta rečenicu: “Mi smo slobodni“, a na ulicama svuda vidimo vojnike jedne strane vojske, svi znaju da postoje mnogobrojni politički zatvorenici, putovanja u inostranstvo su zabranjena, pa čak ni unutar svoje zemlje ne možemo da idemo u bilo koji grad. Ja to znam, jer sam jednom pokušao da odem kod Sarah u mali grad K. Stigao sam do susednog grada, gde su me uhapsili i vratili u glavni grad posle cele noći ispitivanja.

Lukas kaže:

- Znam o čemu pričate. Video sam slične stvari, sopstvenim očima, u ovom istom gradu.

- Mora da ste bili veoma mladi.

- Bio sam još dete. Ali ništa nisam zaboravio.

Bogataš sedi za stolom, puši. Ulazi siromah:

- Iscepao sam sva vaša drva, gospodine.

- Dobro. Telesna vežba mnogo prija. Veoma dobro izgledate. Obrazi su vam se sasvim zarumeneli.