treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde,
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči trgova budim je,
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova,
budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu...
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom...
Moja ljubav puna drugih je deo zore,
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih,
budim je,
mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu!
Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema!
Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim,
uzalud,
uzalud, uzalud,
uzalud je budim - jer će se probuditi drukčija i nova...
uzalud je budim, jer njena usta neće moći da joj kažu,
uzalud je budim.
Ti znaš - voda protiče ali ne kaže ništa,
uzalud je budim,
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako
- odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.