Pilipenda u pripoveci postaje simbol postojanosti u veri i vere u Boga - "srpskog Rista", a njegova čvrstina u vreme gladi liči na legendu. Pritisci na pravoslavno stanovništvo u Austrougarskoj da promene veru, da bi dobijali neke povlastice koje pravi pravoslavci nisu mogli dobiti su bili strahoviti. Međutim, Pilipendu "čiji benevreci bjehu sama zakrpa", nije mogla da uplaši ni strahovita avet gladi koja se zlokobno nadvija nad selom i nad njim. Beda se uvukla u njegovu kuću, za porodični sto, gde se jelo više ne meri na porcije, već na količinu hrane u svakoj kašici. On ne sme da stavi dve pregršti, većma crna nego žuta kukuruzna brašna, u kotao za kačamak, jer će idućeg obroka ostati bez hrane. Njegov gnev dolazi u procep između gladi i časti, on je nemoćan pred socijalnom nesrećom, ali odlučuje da sačuva čast. On ni po koju cenu ne želi da se odrekne svojih principa i načela, i bori se na svoj način protiv represije katolika nad pravoslavcima. Njegova postojanost je nagonska, izvire iz prirode, kaljene u surovoj borbi za goli opstanak. Vera je za njega oznaka narodnosti, i on nagonski oseća da je nametanje carske vere samo još jedan način više za nacionalno porobljavanje i ugnjetavanje. Na taj način on se iskazuje kao čovek visokih moralnih vrednosti, a one koji su poklekli osuđuje i prezire.
Pilipenda se grčevito drži srpskoga Rista. Prisnost u obraćanju Bogu ukazuje na njegovu istinsku veru, koja je još više ojačana teškim položajem u kojem se nalazi. Obraća se Hristu sa "Bogo moj", i tako naglašava svoju nepokolebljivost i istrajnost duha. Dok ide za magarcem sa tovarom drva razgovara sa Bogom kao sa nekim od svojih seljaka: "Bogo moj, zašto Ti šalješ glad na ljude, kad je meni jadnom težaku, žao i stoke kad gladuje!? I zašto baš šalješ bijedu na nas težake, koji Te više slavimo nego lacmani, siti i objesni?!"
Pilipenda žali i svog magarca Kurijela, i kokoš Pirgu, koju mora da proda, da bi njegova žena Jela kupila maramu, jer ne može gologlava na pričest, i sebe i ona sela na rubovima Petrova polja. Udarac namenjen svom susedu Jovanu Kljaku, koji ga nagovara da se pounijati, a dosuđen nedužnom magarcu, izmamljuje mu suze. Udario je magarca, koji mu pomaže u borbi da preživi, a želeo je da iskali svoj gnev na suseda Kljaku, koji je prešao u drugu veru.
Simo Matavulj je u pripoveci Pilipenda reljefno naslikao snažan životni lik malog, običnog čoveka u čijem životu se prepliće duboka tuga, surovost, beda, ali i neka pitoma čovečnost, i vera u Boga. Pilipenda ostaje veran sebi i svojoj veri, jer je nepotkupljivo privržen pre svega višem načelu, da se duhovna pripadnost ne sme menjati pod pritiskom i ucenama.
