Borba je bila strašna - obrazi su kopneli, oči su upadale, gledale iz dubokih jama nepoverljivo i sa strahom iščekivale, dok se približivalo poslednje zlo, gola, odvratna, nemilosrdna glad. Bilo ih je veliko društvo, u tesnu ogradu saterala ih je ista briga, ničega skrivenog nije bilo među njima. Život je bio isti, a isto tako lica su bila slična jedna drugima i ono što su govorili bilo je uvek isto - jednu jedinu strašnu brigu kazivale su hiljade reči... Propale zanatlije, seljaci kojima su prodali kuću i zemlju, pijanice koje nisu bile ni za kakav posao i koje su i same čekale da skapaju kao živnče u jarku za plotom - svi su se oni sakrili na klanac, u niske kućerke s niskim prozorima i slamnim krovom. Put je vodio kamenitom klisurom; sa obe strane uzdizali su se oniski pusti bregovi, obrasli samo divljim grmenjem i posuti belim kamenjem, tako da su izdaleka ličili na kakvo gigantsko groblje.
Veći deo pokućanstva Mihovi su prodali; iznajmili su na klancu veliku prostoriju u prizemlju - kuća na sprat tu nije bilo - i kad su postavili u njoj krevete, ormar i sto, prostorija je bils još uvek prazna; goli sivi zidovi gledali su dosadno i Francki je bilo kao da ide po tuđem stanu. Čošak, gde je stajao očev krevet, odvojili su belom platnenom zavesom od ostale prostorije i iza zavese se čulo ječanje i neprestano uzdisanje. Ocu se činilo da ga voze živog na groblje, i plakao je celim putem, dok se tresao i klatio na visokim kolima među jastucima i prnjama. Deca - bilo ih je troje - vikala su, međutim, i smejala se; neizmerno su se radovala što se sele na klanac, gde ima prostranih utrina i odakle se vidi po celoj dolini.
Iz romana Na klancu
