Artnit

Priča o vezirovom slonu je ispričana u trećem licu, sa dominacijom tona legende. Ona počinje komentarom o nastajanju narodnih priča, njihovom čuvanju i trajanju. U njoj se pripoveda o travničkoj čaršiji i reakcijama njenih stanovnika na dolazak novog vezira Džalaludina-paše, surovog i povučenog čoveka koji zavodi strahovladu ubivši neposlušne begove i travničke prvake. Jedinu radost pronalazi u sakupljanju hartija, mastionica, pisaljki od trske i egzotičnih životinja. Po njegovoj naredbi dolazi mladunče slona u Konak. Čaršija je vidno uznemirena neobičnom životinjom, koju su prozvali fil (tursko ime za slona). On im je izgledao veći nego što je u stvari bio i strašniji i glomazniji, jer su svi, gledajući ga, pomišljali više na surovog vezira nego na njega. Nemoćni Travničani mržnju usmeravaju prema slonu, nemoćni da se suprotstave zlu i nasilju. "Teški su zli gospodari", kaže se u pripoveci, "ali su još teže njihove nasilne i drske sluge i čankolizi". Fil je vremenom odrastao i odomaćio se u gradu, čineći razne nestašluke, a kada nestašluka nije bilo, čaršija ih je izmišljala. Stanovnici su ga se ujedno i plašili i mrzeli iz dubine duše. Lukavi i mudri Travničani odlučili su da se život u varoši vrati u pređašnji red. Tako su se uveče kraj vatre mogle videti grupe varošana kako uz rakiju i uzdah "prevršilo" razgovaraju o veziru, životu u Travniku i filu kao otelotvorenju turske moći i snage. Nakon višesatnog većanja odlučili su da petorica najhrabrijih i najuglednijih ode kod vezira i požali se na slona i torturu. Ali, ujutro je do Konaka stigao samo najhrabriji, Aljo, koji se smišljenom pričom kako je svečano bio primljen kod vezira, vratio u čaršiju. Međutim, slon je i dalje nanosio štetu kasabalijskim dućanima i baštama, a i Travničani su rešili da ga otruju orahom u kojem se krila pčela i još ubitačnijim sredstvom, jabukom sa isitnjenim staklom. Slon je počeo da poboljeva i kopni tako je najavio nestanak vezira i promene u Konaku. On je uginuo četvrtog dana posle vezirove sahrane. Nisu se Travničani mnogo tome radovali. Znali su da im možda predstoji teža i krvavija borba sa sledećim izaslanikom sultana "jer ko zna... šta taj opet nosi u sebi i vodi sa sobom."