Artnit

Nedelja, 12 Maj 2013 21:06

Astrov Istaknut

Konstantin Stanislavski u ulozi Astrova u pozorišnoj predstavi Ujka Vanja Moskovskog umetničkog teatra 1899. godine Konstantin Stanislavski u ulozi Astrova u pozorišnoj predstavi Ujka Vanja Moskovskog umetničkog teatra 1899. godine

Doktor Astrov je veoma reljefno prikazan lik u drami Ujka Vanja Antona Pavloviča Čehova. Ono što je Čehov lično mislio izneo je kroz razmišljanja i dijaloge doktora Astrova. Možda je uzrok tome što je i sam Čehov bio doktor.

Doktor Astrov je osobenjak, bez porodice koji živi u svojim iluzijama. On naporno radi u zabiti i primitivnosti ruskih sela. Namučen prizorima ljudskih tragedija, bolesničke atmosfere siromašnih ljudi koji su svedeni na život stoke, već na početku drame Astrov diže ruke od svojih uzvišenih ideala i nade u bolju budućnost. Svoj život opisuje rečima koje ne sadrže ni iskricu nade: "Život uopšte volim, ali naš život, palanački, ruski, okovani, ne mogu da podnesem i mrzim ga iz dubine duše. A što se tiče moga ličnog života, tako mi Boga, u njemu nema apsolutno ničega dobrog. Znate, kad čovek ide po tamnoj noći kroz šumu, pa ako u isto vreme u daljini svetli vatra, on ne oseća ni umor, ni tamu, ni bodljikave grančice, koje ga šibaju po licu..."

Astrov je gotovo prestao postojati kao čovek, jer ne veruje više u ljude i nema više osećaje, ne može voleti. Za njega postoji samo rad i on kaže: "Ja radim - vi to znate - kao niko u srezu, sudbina me šiba bez prestanka, ponekad neizmerno patim, ali ja pred sobom ne vidim svetlosti... Ja za sebe ne očekujem, ne volim ljude... Odavno već nikoga ne volim."

Život i rad u provinciji menja Astrova i on govori kako je i sam postao čudak: "Ovakav život satire. Oko tebe sami osobenjaci, sve sami čudaci; a kad proživiš s njima dve-tri godine, malo-pomalo i sam neprimetno postaneš čudak." Gotovo ravnodušno i bez borbe pomirio se i sa besmislom svoga života. Ali, on više ne veruje ni u svoje sposobnosti pa za sebe kaže: "Kod Ostrovskog u jednom komadu postoji čovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... To sam ja.!"

Astrov je večiti sanjar koji spašava klimu i slika bajkovite predele. Njegova plemenita ideja o pošumljavanju koja simbolički upućuje na problem klimatskih promena lako prelazi u cinični manevar da se osvoji srce dokone Jelene Andrejevne, koja, opet, nema razloga da ne prevari svog muža, ali ga ne vara iz prostog razloga, jer ne veruje ni u jedan drugi svoj kvalitet sem u lepotu. Nije se zaljubio u Jelenu Andrejevnu, ali mu njeno prisustvo godi, jer predstavlja drastičnu promenu u seoskoj učmalosti. On se zaljubljuje u iluziju lepote, iako zna da je Jelena iznutra prazna i da njenoj spoljašnjosti sledi uništenje poput ugroženih eko sistema. Svoje shvatanje lepote i praznu lepotu Jelene on objašnjava: "U čoveka bi trebalo da je sve lepo: i lice, i odelo, i duša, i misli. Ona je divna, nema spora, ali... eto, ona samo jede, spava, šeta, zanosi sve nas svojom lepotom - i ništa više. Ona nema nikakve dužnosti, za nju drugi rade... Je li tako, a? A prazan život ne može biti čist... Uostalom, možda ja sudim suviše strogo. Ja sam nezadovoljan životom kao i vaš ujka Vanja, i obojica smo postali gunđala."

Iako ljubitelj prirode i šuma Astrov, nema sposobnost da iskreno zavoli. Njemu su život i starost koja dolazi otupeli sva čula i on to objašnjava veoma hladno: " Svršeno. Otreznio sam se. Vidite, ja sam već trezan i ostaću takav do kraja života... Kažem vam: moje je vreme već prošlo, za mene je kasno... Ostareo sam, naradio se, iskvario, osećanja mi otupela, i čini mi se da se više ne bih mogao priljubiti uz čoveka. Ja nikoga ne volim i... neću voleti. Ono što me još zagreva, to je lepota. Prema lepoti nisam ravnodušan. Čini mi se, kad bi, recimo, Jelena Andrejevna htela, mogla bi mi zavrteti pamet za jedan dan... Ali to nije ljubav, nije odanost..."

Astrov je sasvim svestan da je njegov život promašen i da vreme neće izgladiti životne nesporazume. Zato on pominje "one koji će živeti sto, dvesta godina posle nas" i koji će "nas prezirati što smo proživeli svoje živote tako glupo i neukusno".

Lik doktora Astrova iz drame Ujka Vanja Antona Pavloviča Čehova postao je univerzalni simbol promašenosti života. U njemu ima dubine, ali iza njegovog sanjarenja stoji pasivnost koja sprečava potragu za srećom. On opominje i upozorava na izvesne ljudske mane i stranputice koje mogu da izbrišu svrhu čovekovog postojanja i pretvore život u usputnu stanicu ka možda nečem boljem.

Pročitano 21188 puta Poslednji put izmenjeno Sreda, 26 Februar 2020 11:36

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Astrov