Bogati su, na primer, često gnevni zato što sumnjaju da siromašni žele da im otmu bogatstvo. Profesori, ili bi možda tačnije bilo zvati ih patrijarsima, delimično su, može biti, gnevni iz istog razloga, a delom iz jednog razloga koji nije tako vidljiv na prvi pogled. Možda oni uopšte nisu bili "gnevni", doista, u ličnim odnosima često su bili uzorni, puni divljenja i odanosti. Možda profesoru, kad malo preterano ističe inferiornost žena, nije toliko stalo do njihove inferiornosti, koliko do sopstvene superiornosti. To on tako grčevito i preterano štiti, taj svoj najvredniji dragulj. Za oba pola - pogledah kako krče svoj put duž ulice - život je mukotrpan, težak; večita borba koja zahteva ogromnu hrabrost i snagu. A nadasve, možda - pošto smo mi stvorenja sklona iluzijama - traži samopouzdanje. Bez samopouzdanja smo bespomoćni kao odojčad u kolevci. Kako ćemo najbrže steći to nemerljivo a dragoceno svojstvo? Tako što ćemo poverovati da su drugi ljudi manje vredni od nas. Tako što ćemo odgajati osećanje da nam je rođenjem data superiornost nad drugima - to može biti bogatsvo ili položaj u društvu, pravilan nos ili dedin portret koji je naslikao Romni - nema kraja dirljivom dovijanju ljudske uobrazilje. Zbog toga je patrijarhu, koji mora da osvaja, koji mora da vlada, strahovito važno osećanje da je ogroman broj ljudi, zapravo polovina čovečanstva, manje vredan od njega. Mora biti da je to jedan od glavnih izvora njegove moći. 

Iz eseja Sopstvena soba