Pa i oni ljudi koji mogu da uživaju u moru u stvarnosti ne mogu uvek kad hoće da posmatraju more, - oni ga se onda sećaju, ali fantazija je slaba, njoj je potrebna podrška, podsetnik - i da bi oživeli svoje uspomene o moru, da bi ga jasnije predstavili u svojoj mašti, oni posmatraju sliku koja prikazuje more. To je jedini cilj i značaj veoma mnogih (većine) umetničkih dela: omogućiti, makar u izvesnoj meri, da se upoznaju s lepim u stvarnosti i oni ljudi koji nisu imali mogućnosti da uživaju u njemu u stvarnosti; biti podsetnik, buditi i oživljavati uspomene o lepom u stvarnosti kod onih ljudi koji ga znaju iz iskustva i koji vole da ga se sećaju... Takav značaj preovlađuje kod svih umetnosti, sem kod poezije, koja osim toga ima i drugi značaj - da objašnjava život. Slikarstvo, skulptura i naročito muzika takođe ponekad teže da prema svojim sredstvima objasne život, ali njihova objašnjenja su suviše neodređena, nejasna, i stoga nerazumljiva, one se prvenstveno moraju ograničavati samo na reprodukovanje, a ne i na objašnjavanje. Dakle, prvi značaj umetnosti, koji je svojstven svim bez izuzetka njenim delima, jeste reprodukovanje prirode i života. Njihov odnos prema odgovarajućim stranama i pojavama stvarnosti isti je onakav kao što je odnos gravure prema onoj slici s koje je otisnuto, kao što je odnos portreta prema licu koje on predstavlja. Gravura se ne otiskuje sa slike zato što bi slika bila ružna, nego upravo zato što je slika veoma lepa; umetnost reprodukuje stvarnost ne radi toga da bi izglađivali njene nedostatke, ne zato što stvarnost sama po sebi ne bi bila dovoljno lepa, nego baš zato što je ona lepa. Gravura i ne misli da bude lepša od slike, ona je kudikamo gora od nje u umetničkom pogledu; tako i umetničko delo nikada ne dostiže lepotu ili veličanstvenost stvarnosti; ali slika je jedna, u njoj mogu da uživaju samo ljudi koji su došli u galeriju kojom je ona ukrašena; a gravura se rastura u stotinama primeraka po čitavom svetu, svako može da uživa u njoj kad hoće, ne izlazeći iz svoje sobe, ne ustajući sa svoga divana, ne skidajući svoj halat; tako i lep predmet u stvarnosti nije pristupačan svakome i uvek; reprodukovan (slabo, grubo, bledo, - to je istina, ali ipak reprodukovan) u umetnosti, on je pristupačan svakome i uvek.
Mi dajemo da se uradi portret čoveka koji nam je drag i mio ne radi toga da bismo izgladili nedostatke njegova lica (Što je nama stalo do tih nedostataka? Mi ih ne primećujemo i volimo ih), nego radi toga da bismo omogućili sebi da uživamo u tom licu čak i onda kad ono u stvarnosti nije pred nama; takav je i cilj i značaj umetničkih dela: ona ne popravljaju, ne ukrašavaju stvarnost, nego je reprodukuju, služe kao njen surogat.
Iz rasprave Estetički odnosi umetnosti prema stvarnosti
