Razmišljao je o taštini nepotrebnosti, o nepotrebnosti, o banalnoj izveštačenosti svega ljudskog. Sva životna doba su lagano promicala u njegovim mislima (nedavno je napunio pedeset dve godine) i nijedno nije poštedeo. Svuda to isto večito prelivanje iz praznog u šuplje, to isto mlaćenje prazne slame, to isto samo delimično pošteno, a delimično svesno samozavaravanje - da se dete zabavi, da ne plače, i, najednom, baš kao sneg na glavu, sruči se starost - i zajedno s njom taj strah od smrti, koji neprekidno raste, razjeda, grize... a zatim bezdan! Dobro je još ako se i tako proživi! Inače pred kraj mogu da naiđu, kao rđa na železo, bolesti i patnje... I nije mu izgledalo da je život more pokriveno nemirnim talasima, kao što ga opisuju pesnici: ne, on je zamišljao da je to more života potpuno glatko, nepokretno i prozračno do samog mračnog dna, a on sedi u maloj nestabilnoj barci, a tamo, na onom tamnom, munjevitom dnu, nalik na ogromne ribe, jedva se naziru sve životne nedaće: bolesti, tuga, ludilo, slepilo, beda... On gleda i, evo, jedno čudovište izlazi iz mraka, diže se sve više i više, postaje sve razgovetnije, odvratno razgovetno... Još samo trenutak - i prevrnuće se barka koju je poduprlo! Ali, evo, ono opet kao da nestaje, ono se udaljava, spušta na dno - i leži tamo jedva se mičući... Ali doći će suđeni dan - i ono će prevrnuti barku.
Iz romana Prolećne vode
