Pošto su orao i lisica postali veliki prijatelji, odlučili su da žive blizu jedno drugom. Orao je napravio gnezdo na vrhu visokog hrasta, a lisica je pod njim u jami imala svoj ležaj. Ubrzo nakon toga lisica je okotila mladunce i otišla u lov, a male lisice ostavila same. Tada je gladni orao poleteo u šikaru, uhvatio mladunčad lisice i odneo ih na drvo kako bi imao obrok za sebe i svoju porodicu. Kada se lisica vratila i saznala šta se dogodilo, bila je razjarena zbog tog neverstva i ucveljena prevelikom žalošću, grdila je i ružila orla. Ali, nije prošlo mnogo vremena pre nego što se osvetila. Neki seljaci su žrtvovali kozu na oltaru, a orao je sleteo i odneo komad mesa sa žeravicom u svoje gnezdo. Pošto je duvao jak vetar gnezdo se zapalilo, tako da su orlići pali na zemlju. Tada je lisica potrčala prema tom mestu i proždrala ih. Moralna pouka ove basne je da lažna vera može izbeći ljudsku kaznu, ali ne može pobeći od božanske.

U svom naravoučeniju uz basnu Orao i lisica Dositej Obradović piše: “Ne druži se sa onim kome nisi dorastao.“ Pri tome on ističe da se ljudi najviše žale na komšije i prijatelje s kojima se danas ljube i druže, a sutra psuju i ruže. Zato neki stradaju zbog zlobe i nepravde, a neki zbog neznanja i budalaštine. Posebno se naglašava da se ne treba družiti sa onima koje ne poznaješ ili su silniji od tebe.