Majka kao da je još živa sahranila sebe u nama - za večni život. Kako nas je tesno ispunjavala onim što je nevidljivo i bestežinsko, zauvek time isterujući iz nas svu izmerljivost i vidljivost. I kakva sreća što sve to nije bilo nauka, nego Lirika - ono čega uvek ima premalo, po dvaput premalo: kao što je gladnome malo ceo hleb na svetu, i kao što je u svetu malo - kao radijuma, onoga što je i samo - nedostatak svega, sam nedostatak, i koji samo zato i može da seže do zvezde! - ono čega ne može biti previše, zato što je ono samo previše, sveukupna suvišnost čežnje i snage, suvišnost snage koja prelazi u čežnju što pokreće brda.
Majka nas nije vaspitavala, nego isprobavala: silu otpora - da li će se ugnuti grudni koš? Ne, nije se ugnuo, nego se toliko raširio da ga kasnije - sada - ničim više ne možeš nahraniti, ispuniti. Majka nas je pojila iz otvorene žile Lirike, kao i mi što smo kasnije, neumoljivo otvorivši svoje, nastojale da svoju decu pojimo krvlju sopstvene čežnje. Sreća njihova - što to nije uspelo, i sreća naša - što je to uspelo.
Posle takve matere meni je ostajalo samo jedno: da postanem pesnik. Da bih se mogla osloboditi njenog poklona koji bi me ugušio ili pretvorio u prekršitelja svih ljudskih zakona.
Iz pripovetke Majka i muzika
