Robna kuća je radila na principu samoposluge. Tu su bila ona kolica, kao gvozdene korpe sa točkovima, i svaki kupac bi gurao svoja kolica puneći ih svakakvim đakonijama. I Markovaldo uze na ulazu jedna kolica, njegova žena takođe a, po redu, i svako od njegovo četvoro dece. Išli su tako u koloni, sa kolicama ispred sebe, između tezgi prepunih namirnica za jelo, pokazujući jedni drugima salame i sireve, imenujući ih, kao da su u gužvi prepoznavali lica prijatelja ili bar poznanika.
- Tata, možemo li ovo da uzmemo? - svaki čas su pitala deca.
- Ne, to se ne dira, zabranjeno je - govorio je Markovaldo, imajući na umu da ih na kraju ove šetnje čeka kasirka.
- A zašto ih onda ona gospođa uzima? - ostajala su neumoljiva, videvši sve one žene kako, ulazeći da kupe samo dve šargarepe i celer, ne mogu da odole piramidi konzervi, koje su - tup! tup! tup! - pokretom između odsutnog i rezigniranog, ubacile konzerve oljuštenog paradajza, kompota od bresaka, ringlica u ulju, koje bi bubnjale u kolicima.
Ipak, ako su tvoja kolica prazna, a ostala puna, može se izdržati do izvesne granice: zatim te obuzme zavist, teški očaj, i ne možeš više da izdržiš. I tako Markovaldo, pošto je savetovao ženi i deci da ne diraju ništa, brzo okrete u jednu poprečnu stazu između tezgi, skloni se od pogleda porodice, uze sa police kutiju urmi i stavi je u kolica. Želeo je samo da oseti to zadovoljstvo, da je deset minuta vozi unaokolo, da, kao ostali, i on iživi svoju želju za kupovinom, a zatim da je vrati tamo odakle ju je uzeo. Tu kutiju i jednu crvenu flašicu nekog ljutog sosa, kesicu kafe i plavu kutiju sa špagetama. Markovaldo je bio siguran da će, radeći pažljivo, moći bar četvrt sata da oseća radost onih koji izabiraju a ne moraju da plate ni dinar. Ali, jao njemu ako ga deca ugledaju! Odmah bi počela da ga oponašaju i ko zna takva bi zbrka nastala!
Iz pripovetke Markovaldo u samoposluzi (zbirka pripovedaka Markovaldo ili godišnja doba u gradu)
