Artnit

Ponedeljak, 28 Avgust 2017 10:40

Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom Istaknut

Narodna epska pesma Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom je nastala u vreme sloma Prvog srpskog ustanka, 1813. godine ili kasnije. Ova pesma je posvećena srpskom voždu Karađorđu Petroviću i svrstava se u ciklus pesama o oslobođenju Srbije koje obuhvataju istorijski period stvaranja moderne srpske države na početku XIX veka, za vreme ustanaka.

Narodna pesma Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom kroz dijalog Karađorđa i vile sa Rudničke planine slika propast Srbije posle Prvog srpskog ustanka. Vila doziva Karađorđa rečima ispunjenim kletvama i uvredama, jer su mu Turci preoteli zemlju. Pozivajući se na hrabre srpske vojvode Karađorđe joj odgovara: "Ne bojim se cara ni vezira." Ali, vila ga upozorava da su oni stradali i poraženi i da se ne uzda ni u koga, već da beži u Srem. Da ga ne bi živog uhvatili Turci, Karađorđe beži, a zatim se oprašta od svoje zemlje: "Ostan' s Bogom, zemljo Šumadijo! Ako Bog da i sreća junačka, proći neće ni godina dana." Posle njegovog odlaska "Turci zemlju oduzeše, po zemlji zulum počiniše, porobiše tanke Šumadinke, isjekoše mlade Šumadince". Posle više od godinu dana vila opet zove Karađorđa i podseća ga na njegovo obećanje da se vrati u Šumadiju, gde su mu poharani dvori, porušena crkva, srušene zadužbine, vinogradi pretvoreni u parlog i putevi zasečeni. Karađorđe pozdravlja svoju Šumadiju i kuma kneza Miloša i poručuje: "Nek ćeraju po selima Turke, ja ću njemu dosta opraviti, opraviti praha i olova, iz Silistre oštroga kremena." Uzdajući se u pomoć ruskog cara na kraju pesme on kaže: "A ja odo caru Moskovskome, da ga služim za godinu dana, ne bi li me tamo opravio, da poodim zemlju Šumadiju i bijele u Topoli dvore."

Pročitano 8917 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Pero Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom