- Zaboravićete. Život je tako sazdan. S vremenom se sve briše. Uspomene blede, bol jenjava. Ja se sećam svoje žene kao što se sećamo neke ptice, nekog cveta. Ona je bila čarolija života u jednom svetu gde je sve izgledalo lepršavo, lako i lepo. U početku, dolazio sam ovamo zbog nje, sada dolazim zbog Judite, one koja je preživela. Ovo vam se može učiniti smešno, Lukase, ali ja sam zaljubljen u Juditu. U njenu snagu, njenu dobrotu, njenu nežnost prema toj deci koja nisu njena.
Lukas kaže:
- To mi se uopšte ne čini smešno.
- U mojim godinama?
- Godine su obične tričarije. Važna je samo suština. Vi je volite, a i ona voli vas.
- Ona čeka povratak svoga muža.
- Mnoge žene čekaju ili oplakuju svoje nestale ili umrle muževe. Ali maločas ste rekli: “Bol jenjava, uspomene blede.“
Noćobdija podiže oči ka Lukasu:
- Brišu se, blede, da, to sam rekao, ali ne i da nestaju.
Iz romana Dokaz
