Pošto se poslednji brod vrati na kopno, ostrvo daruje blagost svoga mira samo onima koji na njemu borave. Pravih stanovnika je sasvim malo, retki su i oni odabrani koji imaju mogućnost da tu prespavaju, utoliko pre što postoji samo jedan hotel, pored kampinga.
Ostrvo deluje noću napušteno i zbog toga što su stanovnici dužni da zastru svako osvetljenje, pogotovo prema pučini, da izbegnu svaki spoljašnji izvor svetla. Kada padne mrak ne vidi se duž puteva nijedna lampa, ni najmanja upaljena sijalica, čak se i kuće osvetljavaju što manje, obavezno je spuštanje zastora, a sve to da bi se omogućila bezbedna plovidba, da se ne bi omela putanja brodova koji moraju proći tačno sredinom uskog kanala, naći onaj tesni plovni put između plićaka i podvodnih grebena. Pred tom zagonetnom vodenom masom, izgubljenom u tmini, i sama zemlja deluje kao vrtoglavi ambis; svaki korak sputava pomisao da ćemo zalutati, potonuti u mračne dubine. Ovde je noć jednako divlja i okrutna kao obližnja litica; jedino mesec ponekad naglasi njene obrise, ali večeras nije bilo mesečine.
Iz romana Leto
