Ja sam tip koji se sviđa muškarcima. To mi se dopada, zato što je žena uvek zadovoljna kada oseti poglede na sebi... ali ne i ruke... a ja sam se uvek borila protiv ruku koje su, uz ovo ili ono izvinjenje, stalno htele da vršljaju po meni... I tako napravila sam nekoliko grešaka, ne mnogo... ako sam koji put popustila... uostalom, nisam ni ja santa leda. Ali sada sam kažnjena i postalo mi je jasno da koliko ti lepota sa jedne strane pričinjava zadovoljstvo, toliko te sa druge satire. Znaš li koliko mi je godina? Nije me sramota da kažem istinu. Štaviše, znatno češće dodam neku nego što oduzmem. Trideset. Pa ipak, i dalje čekam. Još želim jedan od onih susreta, drugih i neprolaznih, koji traju čitav život; volela bih da imam porodicu, decu, muža, sa kojim bih čavrljala uveče, makar i uz belu kafu... Ne kažem, vodili bismo i ljubav, jer ono što se mora nije teško, ali ipak mislim da su od toga važnija osećanja... A u meni sve kipti od osećanja... Samo, kome da ih dam? Ko ih želi?

Iz romana Amarkord