Servinji, koji je u izvesnim trenucima bio pesnik i filozof, reče odjednom:
- Tako ti je to. Ta devojka me sasvim zbunjuje. U aritmetici jedan i jedan su dva. U ljubavi jedan i jedan trebalo bi da bude jedan, pa ipak su dva. Jesi li to ikad osetio? Tu potrebu da upiješ jednu ženu u sebe ili da te nestane u njoj? Ja ne govorim o životinjskoj potrebi grljenja, nego o onoj duševnoj u duhovnoj potrebi da budeš jedno sa jednim stvorenjem, da mu otvoriš svu svoju dušu, celo svoje srce, i da pronikneš njegove misli do dna. A nikad ništa ne znaš o njemu, nikad nisi kadar da otkriješ sva kolebanja njegove volje, njegovih želja, njegovih mišljenja. Nikad čovek ne može, ni najmanjim delom, da odgonetne onu zagonetku, onu tajanstvenost jedne duše koja nam je tako blizu, duše koja se krije iza očiju što nas gledaju, bistrih kao voda, providnih kao da ničega tajnoga nema iza njih, duše koja nam govori na draga usta, koja nam se čine našim - toliko ih želimo; duše koja nam rečima dobacuje svoje misli jednu po jednu, a koja, međutim, ostaje dalje od nas no što su ove zvezde daleko jedna od druge, tajanstvenija od samih zvezda! Zar nije to čudno?
Iz priče Iveta (zbirka priča Priče o ljubavi)
