A tamo dalje - malo podalje - od Trga Republike, dižu se brojni grobovi Parižana koji negda življahu, penjahu se i silažahu niz stepenice, koračahu niz i uz ulice, i koji toliko stvari činjahu da na kraju iščezoše. Porodiljska ih klešta dovedoše, mrtvačka ih kola odvedoše, kulu guta rđa, a zidovi Panteona osipaju se brže no što se raspadaju kosti isuviše prisutnih mrtvaca u humusu ovog grada natopljenog brigama. Al ja sam živ i tu se zaustavlja sve moje znanje, jer o taksisti koji je pobegao sa svojom iznajmljenom krntijom ili o svojoj sestričini koja lebdi na nekih trista metara u visinama nebeskim, ili o svojoj supruzi, blagoj Marselini, koja je ostala da bdije nad domaćim nam ognjištem, o svima njima u ovom trenutku i ovde znam samo ovoliko, u vidu aleksandrinca: skoro da su mrtvi, jer prisutni nisu. Al šta to vidim iznad dlakavih tintara ljudi koji me okružuju?“
Iz romana Caca u metrou
