Pripovetku Majka Zija Dizdarević počinje rečenicom: “Stoji iza mene daleko, petnaest i više godina daleko, prigušeno bosansko djetinjstvo.“ U njegovom sećanju na ovaj period života, koji je proveo u kasabi blizu Fojnice ističe se lik majke napaćenog mršavog lica, sa blagim predanim pogledom, obučene u izbledele dimije, sa nogama u papučama. Njen život kao da je bio uzidan u sobi u kojoj se odvijao, “od zida do zida, od vrata do peći, od ručka do večere, od jeseni do proljeća“. Ona je ulicom prolazila veoma retko i sakrivena iza crnog vela, uvijena u široko platno krila se od ljudi.
Majku Zija Dizdarević slika kao osećajnu, ali sumorno poslušnu ženu sputanu patrijahalnim moralom. Ona je bila povezana sa svojom decom, ali je svoju poslušnost želela da prenese na njih govoreći im: “Svoj je otac, kad malo i udari, poljubi ga u ruku, pa klanjaj, sinko.“ Ali, njeno lice se trzalo na svaki udarac i jauk i okretala je glavu.
Kao i drugi likovi u pripovetkama Zije Dizdarevića, i njegova majka ništa ne čini da bi nešto promenila i podstakla životnu radost. I na kraju pripovetke, kada je on polazio sam “na škole“, majka je plakala ispraćajući ga, ali ni tada nije mogla da se nosi sa krupnim rečima i iskaže ih. Svoju bojazan ona je izrazila jednostavnim rečima: “Pripazi sinko, grad je dušmanin. Ne iđi sredinom džade, satraće te štogod, ama nemoj ni plaho uz kraj - da te, boj se, ne udari ništa s krova, vego hajde nako, nako... “
