Najveći deo pripovetke Sve će to narod pozlatiti, posvećen je razgovoru između dvojice slučajnih poznanika, Blagoja kazanđije i kapetana Tanasija Jeličića. Njihovi razgovori i piščevi opisi jedne i druge ličnosti samo su pripremanje, za potresan susret oca i sina ratnog invalida, kojim je data poenta cele pripovetke.
U ime čovečnosti, u ime obaveze društva prema ratnim invalidima, Blagoje kazanđija, i ne sluteći da je njegov sin postao teški invalid, osuđuje društvo koje je te ljude ostavilo nezbrinute, bez pomoći, pa oni postaju prosjaci. Te svoje misli i osećanja saopštava svom sagovorniku kapetanu Tanasiju Jelačiću na pustom pristaništu, dok čeka sina jedinca koji je ranjen u ratu. Shvatanja kapetana o obavezama društva prema ratnim invalidima su sasvim drugačija. On kaže:"Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa."
Nemir, nestrpljenje, napetost i strah koji je Blagoje kazanđija osećao dok je čekao svog ranjenog sina, zamenili su šok, bol i tuga zbog saznanja da je njegov sin postao bogalj i da ga čeka težak život. Tračak utehe Blagoje nalazi samo u pomisli da će sve to narod pozlatiti, i oslanja se na pomoć okupljenog naroda. Primajući milostinju Blagojev sin shvata da je njegov život besmislen, njegovi snovi uništeni i da se borio ni za što.
Reči kazanđije Blagoja: "Sve će to narod pozlatiti", i "Sve će to Bog pozlatiti", postaju samo fraze koje će služiti kao uteha i nada očajnika. Ove reči će Blagojevog sina obeležiti za ceo život i ukazivati mu stalno na njegovu nemoć. Sažaljenje i milost naroda prema njemu polako su nestajali. Zamenila ih je ljudska ravnodušnost pred tuđim bolom i nebriga države koja mu je davala izdržavanje toliko da može da prosi.
Pripovetka Sve će to narod pozlatiti, Laze Lazarevića je izvanredno umetničko delo. Skladno u kompoziciji, plastično u građenju likova, prirodno i realistično po stilu. Svojom idejom i snagom pripovedanja pripovetka je nadživela doba u kojem je nastala.
