Veruješ li da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen-Žil? Svuda isto. Uvek šporet, metla, novac (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više - eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište (predivna reč), čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen od čistilišta itd. Tako ja pišem, Rajnere - od reči ka stvari, prepevavajući reč po reč. Tako, verujem, pišeš i ti.
Poznajem te, Rajnere, kao sebe samu. Što dalje od mene - tim dublje u mene... Ja ne živim u sebi, već van sebe. Ja ne živim u svojim ustima, i onaj ko me ljubi ne dotiče mene.
Rajnere, sasvim ozbiljno: ako ti odista, očima želiš da me vidiš, ti moraš da radiš, tj. - "Kroz dve nedelje biću tu i tu. Hoćeš ti doći?" To treba da potekne od tebe. Kao i datum. Kao i grad. Pogledaj na mapu, možda to mora biti veliki grad? Razmisli. Mali gradovi ponekad obmanu. Da, još nešto: novca nemam uopšte, ovo malo što zaradim - kako dođe tako prođe (zbog mojih "novotarija" objavljuju me samo u "novijim" časopisima, a takvih ima - u emigraciji - samo dva). Imaš li dovoljno novca za nas oboje? Rajnere, pišem ti i nehotično se smejem: čudan gost ti se najavljuje!
Dakle, voljeni, ako jednom doista zaželiš, napiši mi (nešto ranije, jer moram naći nekoga ko će ostati sa decom) - i ja ću doći. Gde, kako i kada zaželiš (počev od novembra). Sada je to u tvojim rukama. Možeš ako želiš da ih raširiš. Ja te nikad ne mogu ni manje ni više voleti.
Radujem se mnogo susretu sa tobom, kao susretu s celom jednom i potpuno novom zemljom.
Pokloni mi Štolove mitove, i to sa posvetom, da se nikad ne rastajem od knjige. Hoćeš li?
Grlim te
Iz knjige Najlepša ljubavna pisma
