Najednom je shvatio ono što su one govorile, shvatio je kakav je smisao vidljivog sveta, kad mi pred njim stojimo zapanjeni i kažemo: "Kako je lepo", i kad nešto veliko prožme našu dušu. Proživeo je čitav život, a da nije ni naslutio šta je tome uzrok. Toliko je puta zadivljen stajao pred nekim predelom, pred nekim spomenikom, pred nekim trgom, pred nekom deonicom puta, vrtom, u unutrašnjosti neke crkve, pred nekom hridinom, pred nekom stazicom, pred nekom pustinjom. Tek je sad, konačno, shvatio, u čemu se krije tajna.
Tajna je sasvim bezazlena: ljubav. Sve ono što nas očarava u prirodi: šume, ravnice, reke, planine, stepe i sem toga: gradovi, palate, stene, a k tome: nebo, zalazak sunca, oluja, pa sneg, pa noć, zvezde, vetar, sve te pojave i predmeti, sami po sebi besmisleni i ravnodušni, dobijaju ljudski značaj, jer oni, da mi toga nismo ni svesni, sadrže predosećaj ljubavi.
Kako je bio glup da to dosad nije nikad zapazio. Kakav bi značaj imao niz grebenova, šuma, razvaline, kad s njima ne bi bila povezana nada na susret? A na kakav susret, ako ne na susret s njom, sa bićem koje bi moglo da nas usreći? Kakvog bi smisla imala romantična dolina, puna litica i tajanstvenih vidika, kad ne bismo u mislima mogli i nju da tamo povedemo u šetnju pri zalasku sunca kad se čuje tužno dozivanje ptica? Kakvog bi smisla imale zidine drevnih faraona, kad u senci pećina ne bismo mogli da maštamo o nekom susretu? A zar bismo čeznuli za kakvim kutkom u flamanskom mestu, zar bi marili za kavanom na boulevar-u, ili za suk-om Damaska, kad ne bismo mogli da pretpostavimo da će i ona jednog dana tuda proći i ostaviti delić života? A zašto bi nas osamljena crkvica na raskršću, sa svojim žiškom, toliko zanosila kad ona u sebi ne bi prikrivala izvestan nagoveštaj? A šta bi ona mogla da nam nagoveštava, ako ne o njoj, o biću koje bi moglo da nas usreći?
Iz romana Jedna ljubav
