Osnovni motiv pesme Pođem, klecnem, idem, zastajavam je čovekova nemoć pred smrću. Osnovni motiv dat je kroz dramu bezuspešnog opiranja čoveka od smrti. Pesnik koji uz odojče u kolevci bdi nad teško bolesnom ženom usmeren je na zaustavljanje smrti koja se nezadrživo približava. Da bi izbegao smrt koju donosi vreme pesnik zadržava šetalicu na satu i juri i beži, kao očajnik kleti. To što čini nema nikakvog uticaja na proticanje vremena. Zadržavanje šetalice na satu karakteriše besmislenost čovekovog opiranja smrti.
Svestan da ne može da zaustavi vreme i pobegne od istine, pesnik proširuje okvire svoje borbe protiv neminovne smrti. On preklinje sile koje nezadrživim tokom upravljaju čovekovom sudbinom, obraća se Bogu, pravdi, anđelima, zemlji i samom sebi. Njegovo obraćanje ide od apstraktnog višeg ka nižem, konkretnom običnom čoveku. Oni koji su moćni i nadljudski ostaju nemi na njegove vapaje. On kao čovek nema leka, bespomoćan je i govori reči bez pameti. U toku njegovog obraćanja nižu se osećanja u kojima se sve više naglašava bezizlaznost i bespomoćnost čoveka.
Gradacija čovekovog bola i bespomoćnosti dostiže vrhunac kada pesnik shvata da su svi njegovi pokušaji da izbegne smrt bezuspešni. On ostaje sam sa detetom koje sluti da se dešava nešto strašno. U pesniku se gasi svaka nada, i on se vraća u granice porodične tragedije. Glagolom kretanja i apelovanja, pesnik emocionalno snažno boji temu i slika bespomoćnost čoveka koji se opire smrti. Svoje duševne muke pesnik slika stalnim smenjivanjem svog kretanja i klonulosti, neme otupelosti i neutešnog plača.
Pesma Pođem, klecnem, idem, zastajavam, jedan od najlepših Đulića uvelaka Jovana Jovanovića Zmaja, ima duboko opšteljudsko značenje. U njoj je upletena tragika čovekovog saznanja i nemoći pred umiranjem. Pesnikov lični bol u pesmi pretvara se u svetski bol. Konkretna osećanja dobijaju šire univerzalnije značenje. Zato je ona postala deo našeg najintimnijeg duševnog i duhovnog života.
